Нинине мустре: Кајак

Било је то веома мудро од једног седмогодишњака и сви смо баш као и учитељица, били одушевљени његовим идејама, а посебно ја-тетка, јер сам волела са њим да мудрујем на те несвакидашње теме.

Неки дан сам се тога сетила, када сам имала први пут прилику да седнем у кајак. Кад год бих видела неког кајакаша на води, замишљала бих како је вероватно фантастичан доживљај тихо клизити по површини воде која бљеска сунчевим зрацима, одмарати поглед на површини воде или у даљини, негде на хоризонту, комуницирати са птицама и осталим створењима, видљивим и невидљивим.

Међутим, био ми је потребан готово цео дан да се одлучим и пробам. Кајак ми се чинио врло грубих ивица, мислила сам да ћу се сва изгребати на њега, а било ме је и страх да се нећу извући из њега када се изврнем. Посматрајући друге који су га мање или више успешно возили, дуго сам се нећкала.  А онда ми је на памет пао братанац и његова изјава у првом разреду. Изненада сам се постидела. Ја, која увек говорим о томе како је важно стицати нека нова знања, нешто ново савладати, научити, ја себи дозволим да ме страх онемогући у томе!

Један део мене ме је бранио како је мудрост у овим годинама преузела власт, па нећу као некада исхитрено да полетим за било каквом удицом уживања и самодоказивања.

Други део мене се подсмевао како су то само изговори да сакријем несигурност у физичку спремност свог тела која више није „као некад“. На срећу, мудрост је победила. Из искуства знам, да ако не пробам нешто што ме привлачи, касније зажалим. Многе „лудине“ сам баш из тих разлога испробала.

Моје тело можда није у онаквој кондицији у каквој је било ономад, док је брат препричавао како је захтевно научити да одржаваш равнотежу у уском, неудобном кајаку (па сам без размишљања одустала и од идеје да пробам), али сада је захваљујући вишегодишњим вежбањем „тибетанаца“ и јоге, то моје тело много гипкије, и веровала сам да ће ми баланс бити лакше да савладам сада, када сам у „најбољим годинама“. Постоји још једна разлика: раније бих након одлуке да нешто пробам, просто јурнула у акцију, скупивши сву храброст и снагу, ношена бујицом адреналина.

Сада сам врло пажљиво села у кајак који је држао помоћник, дуго се придржавала за мердевине, и ситним покретима испробавала осећај у телу и одговор кајака као продужетка свог тела. Испробавала сам равнотежу без весла, а онда сам полако кренула. Радост због почетног успеха, врло брзо је почистила и последњу мрву страха, али присебност је остала.

Замислила сам да ме стуб светлости чији сам део, држи у правилном положају и клизила лагано по води боје злата од залазећег сунца. Веслала сам тек два круга, али ево радост ме још увек држи, неколико дана касније. То је само још један доказ колико нас нешто ново што научимо, поготово ако укључује физичку активност, може усрећити. Право на нова сазнања имамо заувек, и не знам како ви, али ја прилике да учим, више не пропуштам.

 

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com