Нинине мустре: Хор

Одмах сам осетила препознавање и отворио се простор за поверење. У свом родном граду, певала сам у хору „Сирмиум Цанторум”. Били су то дивни моменти у којима сам јако уживала. Тамо, у том простору Дома омладине у Сремској Митровици, под диригентским вођством  врсног педагога Воје Бугарског, догађала се права магија. Моје су гласне жице производиле чудесне звуке, мелодије су биле лепе и некако увек снажне, моје квачице, цртице и тачкице, моје писмо којим сам бележила само мени знане подсетнике изнад стихова... све је то било тако фасцинантно и испуњавајуће.

Могла бих да се закунем да сам кроз хор у то време доживљавала своје прве сусрете са јогом. Тада нисам ни знала да јога постоји и да враћа баланс у живот. Најмагичнији од свега били су тренуци када смо спајали деонице, када би се сви гласови, све мелодије, сједињавали у звучну хармонију. Знала сам да будем најежена већим делом пробе. У потпуности сам осећала како сви гласови пролазе кроз мене и како моје гласне жице „свирају“ не само мој, него и туђе гласове. Ефекти на моје расположење били су фантастични: колико год да бих на пробу дошла уморна, исцрпљена од школских задатака или младалачких брига, после пробе, била бих препорођена. Не могу да кажем да бих обновила енергију, али верујем да се дешавало нешто још важније. Осећала бих се као испражњена од свих ствари које су ме исцрпљивале. Звук сопственог певања, вишеструко појачан гласовима других девојака је попут снажног слапа воде спирао и из мене у ковитлацу односио сву енергетску прљавштину нагомилану током дана, остављајући ми чист простор који би се као празна и веома акустична хала испунио божанственим хармонијама од којих би целокупно моје биће треперило.

Тако окупана и чиста, изнутра и споља, могла сам да сваким делићем свог бића час нежно, час силно осећам усхићење од музике коју смо саме стварале. Ах, кад само помислим на „Пушћи ме мила мајко...“ из Десете Мокрањчеве руковети, одмах ме ево и сада прођу жмарци милине. У само неколико стихова, доживљавала сам сву занесеност, чежњу, молитву, радост ишчекивања, љубав и праву, истинску екстазу, сваки пут када би сопрани сезали до највиших нота. После проба, одлазила бих кући прочишћена, задовољна, радосна, много снажнија и спремнија за било које животне изазове. Мој ум је у то доба био сувише „зелен“ да би схватио шта се све ту дешава, али моје тело, физичко и енергетско, упијало је и памтило сваки трептај и све доживљаје које су хармоније ткале по њему.

Данас схватам колико је сагласје моћно и колико снажно хармонија коју стварамо са другима може да утиче на све до чега допре. Чини ми се да ћемо у будућности тек почети (поново) да откривамо сав смисао певања, као врхунске креације. А хорско певање препоручујем свима, јер нас оно подсећа на моћ сагласја и на снагу заједништва. Кад се човечанство најзад тога сети, ма има да полети!

Нина Мартиновић Армбрустер