Ninine mustre: Hor
Sa nekim osobama odmah uspostavim dobar kontakt. Sretneš se sa nekim i odmah „klikne“, nešto se sklopi i vi se prepoznate. Sa jednom sam osobom recimo „kliknula“ čim sam čula da je pevala u horu.
Odmah sam osetila prepoznavanje i otvorio se prostor za poverenje. U svom rodnom gradu, pevala sam u horu „Sirmium Cantorum”. Bili su to divni momenti u kojima sam jako uživala. Tamo, u tom prostoru Doma omladine u Sremskoj Mitrovici, pod dirigentskim vođstvom vrsnog pedagoga Voje Bugarskog, događala se prava magija. Moje su glasne žice proizvodile čudesne zvuke, melodije su bile lepe i nekako uvek snažne, moje kvačice, crtice i tačkice, moje pismo kojim sam beležila samo meni znane podsetnike iznad stihova... sve je to bilo tako fascinantno i ispunjavajuće.
Mogla bih da se zakunem da sam kroz hor u to vreme doživljavala svoje prve susrete sa jogom. Tada nisam ni znala da joga postoji i da vraća balans u život. Najmagičniji od svega bili su trenuci kada smo spajali deonice, kada bi se svi glasovi, sve melodije, sjedinjavali u zvučnu harmoniju. Znala sam da budem naježena većim delom probe. U potpunosti sam osećala kako svi glasovi prolaze kroz mene i kako moje glasne žice „sviraju“ ne samo moj, nego i tuđe glasove. Efekti na moje raspoloženje bili su fantastični: koliko god da bih na probu došla umorna, iscrpljena od školskih zadataka ili mladalačkih briga, posle probe, bila bih preporođena. Ne mogu da kažem da bih obnovila energiju, ali verujem da se dešavalo nešto još važnije. Osećala bih se kao ispražnjena od svih stvari koje su me iscrpljivale. Zvuk sopstvenog pevanja, višestruko pojačan glasovima drugih devojaka je poput snažnog slapa vode spirao i iz mene u kovitlacu odnosio svu energetsku prljavštinu nagomilanu tokom dana, ostavljajući mi čist prostor koji bi se kao prazna i veoma akustična hala ispunio božanstvenim harmonijama od kojih bi celokupno moje biće treperilo.
Tako okupana i čista, iznutra i spolja, mogla sam da svakim delićem svog bića čas nežno, čas silno osećam ushićenje od muzike koju smo same stvarale. Ah, kad samo pomislim na „Pušći me mila majko...“ iz Desete Mokranjčeve rukoveti, odmah me evo i sada prođu žmarci miline. U samo nekoliko stihova, doživljavala sam svu zanesenost, čežnju, molitvu, radost iščekivanja, ljubav i pravu, istinsku ekstazu, svaki put kada bi soprani sezali do najviših nota. Posle proba, odlazila bih kući pročišćena, zadovoljna, radosna, mnogo snažnija i spremnija za bilo koje životne izazove. Moj um je u to doba bio suviše „zelen“ da bi shvatio šta se sve tu dešava, ali moje telo, fizičko i energetsko, upijalo je i pamtilo svaki treptaj i sve doživljaje koje su harmonije tkale po njemu.
Danas shvatam koliko je saglasje moćno i koliko snažno harmonija koju stvaramo sa drugima može da utiče na sve do čega dopre. Čini mi se da ćemo u budućnosti tek početi (ponovo) da otkrivamo sav smisao pevanja, kao vrhunske kreacije. A horsko pevanje preporučujem svima, jer nas ono podseća na moć saglasja i na snagu zajedništva. Kad se čovečanstvo najzad toga seti, ma ima da poleti!
Nina Martinović Armbruster
