Нинине мустре: Природа је моја мода

Покушавала сам у више наврата да то променим, и када бих обукла нешто што је у том тренутку модерно, почетна радост што припадам одређном кругу људи који „прате моду“ брзо би ишчезавала пред осећајем нелагодности што тако отворено личим на неке друге, издвајајући се тако од оних који не личе. Све ми је то стварало неку збрку у емоцијама, поготово што сам себи стално наметала идеју да морам да имам свој стил. Како да имам свој стил? Једног дана се осећам овако, другог онако и моја гардероба прати моје стање. Једном желим да будем женственија, други пут мало опуштенија, трећи пут ми се баш облачи нешто бело иако је напољу киша... а можда баш зато што је киша, па да себи мало додам светлости у тмурном дану.

То како смо обучени важно је из више разлога који немају везе са модом. Спољашњи изглед је нешто чиме правимо прву комуникацију са људима око себе. Када бирам шта ћу да обучем, основни критеријум је да ми буде удобно. Научила сам да уопште није битно шта сам обукла, него је много важније како се ја у томе осећам. Суптилне информације које тело шаље су оно што суптилна чула других људи препознају. Ако се не осећам добро у нечему, порука коју шаљем људима око себе је да нешто није у реду, моја нелагодност се шири даље и допире до других. Рецимо да имам нову, врло модерну, али тесну хаљину направљену од неког сјајног, али вештачког материјала у којем моје сапето тело не може природно да се креће, а ни кожа не може да дише. Људи ће можда приметити моју нову хаљину, али осетиће моју нелагоду и свеукупни утисак неће им бити пријатан. Тако да сам направила дуплу штету: онима које сретнем, није лепо у мом друштву, а што је најважније, ни мени није уопште лепо. За то је наравно било потребно да прођем нека животна искуства, те да ми престане бити најважније шта други мисле о мени на основу спољашњег изгледа. Увидела сам да имам много више да понудим изнутра. Када се лепо понашам, када неког охрабрим и подржим, када некоме нешто лепо говорим, много се боље осећам него кад некоме добро изгледам.

Како сам почела да обраћам пажњу на своје суштинске квалитете, да их тражим, откривам, а затим негујем и вежбам, то шта други мисле о мени, почело је да заузима мање важно место у мом животу. Што се облачења тиче, да би ми било пријатно, волим да облачим пријатне ствари, гардеробу начињену од природних материјала, од памука и лана. У њима се осећам добро, покрети су ми неспутани, кожа дише и осећам свежину чак и по врелом дану. А моја порука људима када сам тако обучена је неспутаност, опуштеност, љупкост, лакоћа и свежина. Таква ми се порука враћа кроз однос људи према мени. Не знам каква се порука враћа онима у тесним, сапетим, пластичним, поцепаним и потрганим одевним предметима, не смем ни да замислим. Знам само да електрицитет који стварају вештачки материјали, неповољно утиче на електро-статику нашег организма и зато не желим више да га мучим ситним, али ипак нездравим електрошоковима. Тако је, што се стила тиче, моја одлука дефинитивна: природа је моја мода.

Нина Мартиновић