Срђан Динчић: Хумор као будилник свести

Управо духовитост је Срђана Динчића довела до учешћа у емисијама Ивана Ивановића на Првој, стендап наступа и коначно квиза „Столице” на О2 у коме, у разним градовима Србије заинтересованим пролазницима поставља питања из разних сфера, а они одговарајући тачно на питања могу да зараде и до 18.000 динара.

Да ли је квиз „Столице” у коме људима на улици делите новац за знање покушај идеолошке интервенције, у времену кад се знање слабо цени, а још мање плаћа?

- Једна од главних порука „Столица“ свакако јесте та да се знање исплати, али ми се чини да је „идеолошка интервенција“ превелико и непотребно бреме за плећа једног забавног пројекта као што је овај квиз. Наш циљ је да кроз забаву сви заједно што боље и објективније упознамо Србију, било кроз снимке и прелепе кадрове места које посетимо или кроз интересовања и знања такмичара, али и људи који се прикључе у својству посматрача. И циљ је да се смејемо, па нека свако пронађе шта га весели, да ли смешан погрешан одговор или нових десет хиљада додатих на пензију.

Радећи овај квиз, да ли вам се чини да људима више недостаје новца или образовања?

- Људима више недостаје новца. Квалитет живота утиче и на образовање и интересовања. Неко ко од јутра до сутра ради да би преживео нема времена да гледа Шерлока Холмса и чита Ден Брауна, а самим тим му је и теже да мени одговори на питања везана за те ствари. Квиз је забавна категорија па је незахвално на основу њега процењивати нечије образовање.

Били сте на два корака од 100.000 евра у „Сурвајверу” када сте одустали - „разочарани у људе”. Рекли сте тада „можда никада у животу не зарадим те паре, али се надам да ћу постићи нешто боље у животу”. Да ли је тај пут увек јасан или га је све теже разлучити?

- Свако ко је спреман да погледа истини у очи из „Сурвајвера“ је изашао са нечим већим од главне награде. Тај формат ти уместо хране на тањиру сервира најгоре што имаш у себи. Сујета, непромишљеност, незрелост, претерано и безразложно везивање за људе који су ту сад и више никад... То су само неки од проблема које сам приметио код Срђана из „Сурвајвера“ а које сам у годинама које су уследиле покушао да регулишем, неке сам чини ми се и успео. Једна од ствари које сам тада рекао, а и данас мислим је, да тај новац, колики год био, не мења живот јер живот се мења из главе а не из новчаника.

Када креирате своје стендап наступе да ли је ваш основни циљ да се људи добро забаве или се свесно трудите да убаците и теме за размишљање, промене свести?

- Ја на стендап комедију гледам као на некаквог Тројанског коња, где је смех и забава оно што је очигледно и чему се људи радују док тема за размишљање и будилник свести вребају изнутра и чекају моменат да изађу. Тек ако ми успе примарни задатак да људе насмејем и забавим могу себи да дозволим да у то увијем и понеку претенциозност у „Да ја вама кажем“ форми. Укратко, циљ сваког комичара је да насмеје, то је већ довољно а све преко тога је врхунски стендап комичар.

Будући да важите за једног од најдуховитијих људи у Србији, да ли постоји неко из вашег личног окружења коме уопште нисте смешни?

- Могуће да мојој супрузи полако бледи толеранција на моје глупирање. Нисам сигуран али чини ми се да она мисли да две одрасле особе које живе заједно морају понекад о нечему и озбиљно да разговарају.

Ко је за вас духовит из приватног живота, а ко од јавних личности?

- Углавном се дружим са људима који имају смисла за хумор. Са онима који га немају мало теже функционишем па их се клоним. А с обзиром да ми је посао везан за хумор и јавне личности које упознајем су углавном оне које имају склоности ка шали. Кад сам био клинац Мићко Љубичић из Индексовог позоришта ми је био узор и појам духовитог човека. И није покварио тај утисак ни сада кад сам га упознао. Иван Ивановић је веома духовит и приватно иако сви погрешно мисле да му све ми пишемо, а он се само мангупира и чита. Бојан Љубеновић који уређује ТРН рубрику у „Новостима” је изузетно духовит. На друштвеној мрежи Твитер рецимо има много људи са изузетним смислом за хумор који брзо и домишљато реагују на сваку појаву у друштву.

Постоји ли неке ваше шале или аформизми који су постали „народни" вицеви?

- Има много шала и афоризама који су постали или вицеви или туђи Фејсбук и Твитер статуси. У почетку ми је то мало сметало али сад сам схватио да је то нормално и да не постоји начин да се од тога одбраним. Често ми се деси и да људи мени причају моје шале као виц. Један од такмичара у квизу је цитирао афоризам „Не волим нарцисоидне људе, те будале мисле да су лепши и паметнији од мене“ а није знао да сам га ја написао. То ми је наравно било симпатично. Афоризам је кратка форма коју је лако преузети, а име аутора се у том преузимању још лакше изгуби.

Снежана Милановић

фото: ТВ Прва