ОкоТВоко: Крштеница, наочари и Били Боб
Новогодишњи и божићни празници права су прилика да, док седите у гостима између тањира с колачима, јелке и телевизора, из прве руке сазнате који програм прати већина људи – и зашто.
Они чија интересовања, а везана су за спорт, кримиће и документарце, припадају статистичкој грешци у Србији, тако могу да виде зашто су домаће и "домаће" серије и даље најпопуларнији програм у овој земљи.
Што се домаћих серија тиче, то је лако: од сеоског хумора на "Село гори а баба се чешља" начин, преко "Војне академије" у "Топ ган" стилу, до најновијих кримића с Лонгиновим копљем и питањем ко је кога силовао, убио и зашто, очитује се традиционална верност српском телевизијском програму. Тога се држе и Јавни сервис и комерцијалне телевизије: нису им страни ни ситкоми, ни породичне драме, а гледаоци сваког дана могу да бирају хоће ли своје слободно време утрошити на "Убице мога оца", "Истине и лажи" или неку од реприза "Бољег живота" или "Љубав, навика, паника", на пример.
На питање зашто је нашим гледаоцима драже да стоти пут гледају домаћу, уместо први пут страну серију, многи су покушали да пруже одговор. Иако се мишљења подоста разликују, заједнички им је став да су за љубав према домаћем, осим традиције и навике, највише криве – крштеница и наочари. Наиме, вечерњи програм на телевизијама с националном фреквенцијом највише гледају најстарији грађани Србије, којима ситна титлована слова беже као мрави пред радницима "Циклонизације", те се радије опредељују за Бобу и екипу, где могу и предремају коју реплику, него да шире зенице у покушају да прочитају да ли је Били Боб стварно оставио Рејчел или је Џони ипак успео да помири заљубљени пар из Хјустона.
Свему томе треба додати и чари дигитализације које су се о наше пензионере одбиле кано клисурине из истоимене песме. Наиме, од ЛЦД телевизора с већом дијагоналом и бољом резолуцијом, захваљујући танким пензионим чековима нема ништа, а прелазак на дигитални сигнал значи и одвајање од аналогног видео надзора над улазом зграде, што је лични ријалити у којима многи наши суграђани прилично уживају. Тако им је преостало да у СД резолуцији прате домаће серије, а све што треба да ураде јесте да евентуално појачају тон до даске.
Но, чак ни тако постављене ствари нису без проблема: и поред свих напора: изговор глумаца у хрватским серијама све је тежи за праћење на нашим телевизијама, а недостају нам и речници новоговора, те већој гледаности не може да допринесе чак ни Нивес Целзијус у црном доњем вешу, без обзира на то што углавном не проговара. Нису без мана ни серије с ове стране Дрине, Драве, Дунава и Саве: неке глумице у домаћим серијама заборавиле су како се отварају уста, или су им се силиконски импланти упалили изнад десни, тек, неке смо реплике у серији "Истине и лажи", рецимо, анализирали уз помоћ стручњака за читање с усана, опције "72 сата унатраг" и сличних егзибиција. Мада, глумица је баш лепа и има дивну блузу, да споменемо важније ствари.
Најлепша ствар у гледању домаћих серија је могућност да се гледалац потпуно искључи из гледања. Јер, радња је увек у другом плану, док су у првом реплике, биле оне скечеви, досетке, увреде или псовке, па тако може и да не гледа недељу дана, ништа се значајно неће десити. А ако је пропустио нешто битно, осим опција поновног гледања уз помоћ савремене технологије, може се ослонити и на филмског уредника. Серија ће, пре или касније, бити репризирана, па ето прилике да надокнадимо пропуштено. Треба само поживети.
Ивана Вујанов