OkoTVoko: Krštenica, naočari i Bili Bob

Oni čija interesovanja, a vezana su za sport, krimiće i dokumentarce, pripadaju statističkoj grešci u Srbiji, tako mogu da vide zašto su domaće i "domaće" serije i dalje najpopularniji program u ovoj zemlji.

Što se domaćih serija tiče, to je lako: od seoskog humora na "Selo gori a baba se češlja" način, preko "Vojne akademije" u "Top gan" stilu, do najnovijih krimića s Longinovim kopljem i pitanjem ko je koga silovao, ubio i zašto, očituje se tradicionalna vernost srpskom televizijskom programu. Toga se drže i Javni servis i komercijalne televizije: nisu im strani ni sitkomi, ni porodične drame, a gledaoci svakog dana mogu da biraju hoće li svoje slobodno vreme utrošiti na "Ubice moga oca", "Istine i laži" ili neku od repriza "Boljeg života" ili "Ljubav, navika, panika", na primer.

Na pitanje zašto je našim gledaocima draže da stoti put gledaju domaću, umesto prvi put stranu seriju, mnogi su pokušali da pruže odgovor. Iako se mišljenja podosta razlikuju, zajednički im je stav da su za ljubav prema domaćem, osim tradicije i navike, najviše krive – krštenica i naočari. Naime, večernji program na televizijama s nacionalnom frekvencijom najviše gledaju najstariji građani Srbije, kojima sitna titlovana slova beže kao mravi pred radnicima "Ciklonizacije", te se radije opredeljuju za Bobu i ekipu, gde mogu i predremaju koju repliku, nego da šire zenice u pokušaju da pročitaju da li je Bili Bob stvarno ostavio Rejčel ili je Džoni ipak uspeo da pomiri zaljubljeni par iz Hjustona.

Svemu tome treba dodati i čari digitalizacije koje su se o naše penzionere odbile kano klisurine iz istoimene pesme. Naime, od LCD televizora s većom dijagonalom i boljom rezolucijom, zahvaljujući tankim penzionim čekovima nema ništa, a prelazak na digitalni signal znači i odvajanje od analognog video nadzora nad ulazom zgrade, što je lični rijaliti u kojima mnogi naši sugrađani prilično uživaju. Tako im je preostalo da u SD rezoluciji prate domaće serije, a sve što treba da urade jeste da eventualno pojačaju ton do daske.

No, čak ni tako postavljene stvari nisu bez problema: i pored svih napora: izgovor glumaca u hrvatskim serijama sve je teži za praćenje na našim televizijama, a nedostaju nam i rečnici novogovora, te većoj gledanosti ne može da doprinese čak ni Nives Celzijus u crnom donjem vešu, bez obzira na to što uglavnom ne progovara. Nisu bez mana ni serije s ove strane Drine, Drave, Dunava i Save: neke glumice u domaćim serijama zaboravile su kako se otvaraju usta, ili su im se silikonski implanti upalili iznad desni, tek, neke smo replike u seriji "Istine i laži", recimo, analizirali uz pomoć stručnjaka za čitanje s usana, opcije "72 sata unatrag" i sličnih egzibicija. Mada, glumica je baš lepa i ima divnu bluzu, da spomenemo važnije stvari.

Najlepša stvar u gledanju domaćih serija je mogućnost da se gledalac potpuno isključi iz gledanja. Jer, radnja je uvek u drugom planu, dok su u prvom replike, bile one skečevi, dosetke, uvrede ili psovke, pa tako može i da ne gleda nedelju dana, ništa se značajno neće desiti. A ako je propustio nešto bitno, osim opcija ponovnog gledanja uz pomoć savremene tehnologije, može se osloniti i na filmskog urednika. Serija će, pre ili kasnije, biti reprizirana, pa eto prilike da nadoknadimo propušteno. Treba samo poživeti.

Ivana Vujanov