NININE MUSTRE: Uslovljenost
„Mi smo glup narod.“ Iako često čujem ovu rečenicu, uopšte se sa njom ne slažem, kao ni sa većinom generalizacija na bilo koju temu.
Ta se rečinica obično izvlači iz rukava kada hoćemo nekoga da optužimo za sve nedaće koje nas kao narod snalaze (kao da druge ne snalaze) i želimo da svu krivicu svalimo na tamo neke. A tražeći krivce svugde oko sebe ali ne i u sebi, mi samo pokušavamo da pobegnemo od sopstvene odgovornosti.
Veći deo dosadašnjeg života i sama sam bila sklona takvoj vrsti generalizacije i uvek su mi za moja nezadovoljstva bili krivi neki drugi. Nisam primećivala koliko sam bila opsednuta gledanjem ka spolja. Kada sam pogled počela da usmeravam ka unutra, sve je počelo da se menja. Na žalost, u početku je bilo sve gore i gore.
Gubila sam se u tim pokušajima da upravljam sopstvenim mislima, brzo bi mi pažnja popuštala, nasedala bih na „trikove“ moje stvarnosti kojima je pokušavala da me prizove sebi i činilo mi se da je baš sve protiv mene. Bilo je nesporazuma, ljubavi su se gasile, partneri bežali od mene, poslovne prilike izmicale... mogla bih tako u nedogled da nabrajam.
Međutim, bila sam uporna, i to ne zahvaljujući jakoj volji, za nju sam čak mislila da ni ne postoji, nego onom tihom, ali upornom glasiću u meni koji mi je neprekidno šaputao da mora da postoji nešto više, nešto iza svega ovoga što mi se svakodnevno dešava, nešto zbog čega sam se baš ja, baš ovakva rodila na ovoj planeti. I hvala mu što je bio toliko uporan i što me je vraćao sa stranputica. Isplatilo se!
Ispostavilo se da je taj dugogodišnji proces kroz koji sam prolazila bio neophodan deo mog buđenja, jer nikako drugačije nisam mogla da nateram sebe da se menjam, sve dok me nešto ne zaboli. Tek kada bi me nešto emotivno ili fizički počelo da boli, tek tada bih stvarno obratila pažnju na taj deo tela ili taj deo svog unutrašnjeg sveta. A kada usmerim pažnju na nešto, to je kao da uperim reflektor: sve se vidi jasnije. Nema više „čudovišta“ koja preteći vire iz mraka, sve dobije jasne obrise i ođednom mi sine šta dalje da radim sa tim.
Ta uslovljenost koja postoji u svakome od nas može da mi se ne dopada, ali je svejedno deo mene i to je unutrašnji motor koji me pokreće da se preispitujem i da se menjam. Nismo mi glup narod, nego smo uslovljeni.
Tada iz mog života nestaju ljudi, okolnosti i događaji koji više ne služe za moj razvoj. Kompas sve bolje radi, a uslovljenost bledi i poprima nove oblike, a život bez obzira na sve, baš ume da me obraduje.
Nina Martinović Armbruster