НИНИНЕ МУСТРЕ: Своја посла

Фото: privatna arhiva

Једно од вечних питања око којих људи умеју да разбијају главу јесте питање сврхе: због чега смо се родили на овој планети, у овој земљи, у овом месту?

Шта је мој задатак да урадим за свог живота, чиме би то требало да се бавим да испуним своју сврху, ако икада дознам тачно шта је то? Њима се људи баве када почну мало дубље да промишљају о животу и када почну да се занимају за духовност након што схвате да овај свет у којем живимо није само материјалне природе напротив, много је више оног невидљивог у нама и око нас него што можемо да осетимо са својих пет чула и схватимо разумом колики год да нам је количник интелигенције.

У потрази за одговором на таква питања, често се изгубимо у шуми знакова и путоказа. Ја сам се барем много пута изгубила и много пута поново нашла на истом путу. Врло добро сам знала, или сам барем била уверена да врло добро знам шта је коме чинити. Тачно сам видела како би се даље успешно одигравала каријера пријатељице која дивно пева, само да се икада у потпуности препустила свом дару.

Моја рођака би дивно живела кад би развила своје велике кројачке способности, али се не усуђује да мрдне са „сталног и сигурног“ иако напорног и лоше плаћеног посла. Раније бих се поломила да људима пренесем своје увиде, да их упутим како имам одлична решења за њих, али некако би их моја „решења“ само разљутила, сметала су им, нису желели дуго да ме слушају нити да прихвате било шта од онога што сам им говорила. Ја бих тада остајала затечена, не схватајући због чега не желе ни да размисле о мом предлогу.

Временом сам престала да нудим своја решења и полако, не баш са радошћу почела да прихватам чињеницу да свако има право да свој живот живи баш тако како га живи.

Последњих година све чешће се догађа да ми људи после пар деценија кажу колико им је помогла нека моја успутна опаска или прича коју сам са њима одавно поделила, савет који сам им дала, а који у тренутку када су га добијали нису разумели. Сада схватам да многе моје приче нису отишле у ветар него су нашле свој пут, чекајући прави тренутак када ће из посејаног семена да никне биљчица и да да неке плодове.

Данас, верујем да сам пронашла универзални одговор на питање која је наша сврха: сврха свих нас је да гледамо своја посла, да их гледамо (и радимо) најбоље што умемо и да другима не објашњавамо шта су њихова посла и како да их гледају. Задатак свакога од нас јесте да буде најбољи што може да буде према себи и према свима око себе, да својим примером послужи као узор другима и ако осети велику потребу (али искрену, а не ону којом подизали сопственом егу) да нешто каже, онда и да каже, али не да инсистира на својим решењима. То важи за оне који још имају људскости у себи. Ови други иако тренутно врло експонирани и бучни полако али сигурно нестају са светске сцене.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com