НИНИНЕ МУСТРЕ: Плодови
Док ми је отац био жив одржавао је башту у селу у којем смо ми његова деца, провели своје прве године живота.
Увек је тамо било неких животиња, увек је било поврћа, некада више, некада мање, али воћа је увек било на претек. Неке су године биле боље, неке лошије, али ако нису родиле кајсије, родиле би шљиве, ако није било грожђа, било је крушака, јабука, или ораха. Увек је било нечега што би ми приликом сваке посете он са радошћу спаковао да понесем.
Овога пролећа и лета, тате више нема. Брат се брине за редовно кошење и за два пса чувара. Башту нисмо садили, јер нема ко да је одржава и знала сам да ће све бити другачије, али нисам очекивала да ће баш оваква пустош да настане. Од воћа скоро ништа није родило осим мало кајсија и ринглова којих је чак на једном дрвету било толико да су се све гране поломиле.
Иако је тата само неко зимско прскање упражњавао, увек би се бар неко воће одржало без обзира на све чудније временске околности. Ове године, иначе радостан поглед на башту био је више него тужан. И сада нека ми неко каже да нисмо сви повезани са природом и да немамо дубок, смислен и узрочно последичан однос са окружењем у којем живимо! Сваки листић и гранчица у тој башти јасно исказују тугу за старцем који више не шета, не прегледа стање на гранама, не коси, нити се одмара под њима.
Свако стабло се некако тужније повило, свака травка изгледа као да је тања и повијенија. Кад год прошетам до краја баште осећам не само своју него и њихову тугу. Раније сам имала обичај да се захваљујем воћкама и другим становницима баште што подржавају тату, што му дају виталност и снагу, а сада им се захваљујем што ме подсећају на њега.
Иако је све то још увек веома болно, знам да ће туга из боли прерасти у лепо сећање и захвалност за нечије постојање без обзира што се у овој физичкој равни завршило. Али док је трајало, тако је велики смисао имало и тако дубок траг оставило, да нама новим генерацијама чак и кроз ту тугу даје снагу да се надамо да ће опет бити плодова, да ће опет бити радости и уживања, једнога дана када ране зацеле.
Природа је један велики живи организам чији смо део и ако однос са њим не негујемо, шта можемо да очекујемо? Можемо само од њега једнога дана да отпаднемо.
Када отпаднемо из средине у којој живимо, лако можемо да се осушимо, покваримо, итрулимо. Зато ми је важно да гајим добар однос са природом, како оном спољашњом, тако и овом унутрашњом, људском природом, јер желим да останем добро и здраво докле год сам присутна у овој равни. Негујем зато колико год умем те природне људске врлине и убирем плодове доброте, пажње, саосећајности и храбрости од своје околине, захвална што ме је тата поред много мудрости и томе научио.
Нина Мартиновић Армбрустер
