NININE MUSTRE: Svoja posla
Jedno od večnih pitanja oko kojih ljudi umeju da razbijaju glavu jeste pitanje svrhe: zbog čega smo se rodili na ovoj planeti, u ovoj zemlji, u ovom mestu?
Šta je moj zadatak da uradim za svog života, čime bi to trebalo da se bavim da ispunim svoju svrhu, ako ikada doznam tačno šta je to? Njima se ljudi bave kada počnu malo dublje da promišljaju o životu i kada počnu da se zanimaju za duhovnost nakon što shvate da ovaj svet u kojem živimo nije samo materijalne prirode naprotiv, mnogo je više onog nevidljivog u nama i oko nas nego što možemo da osetimo sa svojih pet čula i shvatimo razumom koliki god da nam je količnik inteligencije.
U potrazi za odgovorom na takva pitanja, često se izgubimo u šumi znakova i putokaza. Ja sam se barem mnogo puta izgubila i mnogo puta ponovo našla na istom putu. Vrlo dobro sam znala, ili sam barem bila uverena da vrlo dobro znam šta je kome činiti. Tačno sam videla kako bi se dalje uspešno odigravala karijera prijateljice koja divno peva, samo da se ikada u potpunosti prepustila svom daru.
Moja rođaka bi divno živela kad bi razvila svoje velike krojačke sposobnosti, ali se ne usuđuje da mrdne sa „stalnog i sigurnog“ iako napornog i loše plaćenog posla. Ranije bih se polomila da ljudima prenesem svoje uvide, da ih uputim kako imam odlična rešenja za njih, ali nekako bi ih moja „rešenja“ samo razljutila, smetala su im, nisu želeli dugo da me slušaju niti da prihvate bilo šta od onoga što sam im govorila. Ja bih tada ostajala zatečena, ne shvatajući zbog čega ne žele ni da razmisle o mom predlogu.
Vremenom sam prestala da nudim svoja rešenja i polako, ne baš sa radošću počela da prihvatam činjenicu da svako ima pravo da svoj život živi baš tako kako ga živi.
Danas, verujem da sam pronašla univerzalni odgovor na pitanje koja je naša svrha: svrha svih nas je da gledamo svoja posla, da ih gledamo (i radimo) najbolje što umemo i da drugima ne objašnjavamo šta su njihova posla i kako da ih gledaju. Zadatak svakoga od nas jeste da bude najbolji što može da bude prema sebi i prema svima oko sebe, da svojim primerom posluži kao uzor drugima i ako oseti veliku potrebu (ali iskrenu, a ne onu kojom podizali sopstvenom egu) da nešto kaže, onda i da kaže, ali ne da insistira na svojim rešenjima. To važi za one koji još imaju ljudskosti u sebi. Ovi drugi iako trenutno vrlo eksponirani i bučni polako ali sigurno nestaju sa svetske scene.
Nina Martinović Armbruster
