NININE MUSTRE: Škola svesti
U mojim omiljenim filmovima iz sfere naučne fantastike često se čuje kako na drugim planetama i u drugim dimenzijama ne postoje zakoni, niti bilo kakve institucije koje su zadužene za njihovo sprovođenje.
Na čuđenje zemljana kako je to moguće i kako se onda odlučuje šta je dobro, a šta loše, došljaci sa drugih planeta u glavnom daju vrlo jednostavne odgovore da svako biće dobro zna šta je dobro, a šta nije i da niko ne mora to da mu govori.
I uvek se iznova pitam nakon gledanja tih filmova, šta se to događa na našoj planeti, koji nas je andrak uhvatio (što bi rekla moja majka-Jula) pa smo toliko ogrezli u svemu onome što nije dobro ni za nas ni za sve druge oko nas. Ako preskočimo sve religijske ili moralne rasprave ili čak one istorijske koje pokušavaju da dokažu ko je šta prvi počeo, meni deluje da je nedostatak svesnosti u svakome od nas jedan od vodećih uzročnika svega neljudskog i neprirodnog što se na planeti događa.
A pogotovo nisam slutila koliko je važno da osvestim misli kojima se sebi obraćam. Taj unutrašnji dijalog koji kažu svako sa sobom neprekidno vodi, u stvari je ključna stvar za naš odnos prema svetu i životu. A o tome me niko nije učio. Nigde. Tek kada sam počela da obraćam pažnju na svoje misli, počelo je mnogo toga da mi bude jasnije. Kada sam prestala da tražim krivicu i počela da tražim mesta u sebi gde leži odgovornost, mnogo toga se razmrsilo.
A jedna od najvažnijih spoznaja bila je da je vreme opasna zamka u koju upada svaka moja misao, reč ili akcija, jer se lako zagubi u vrtlozima vremena i onda kada se pojavi posledica tih misli, reči i postupaka, meni ne bude jasno odakle sad to. Vreme nam zamagljuje prostor između akcije i reakcije i mi ne vidimo svoj deo odgovornosti, a u potrazi za odgovorima vrlo se lako okrećemo onome što je izvan nas, jer nam je to vidljivo i zgodno za okrivljavanje.
Tako se dešava da se brojnih optužbi na račun sopstvene vrednosti koje stalno vrtim po glavi ni ne setim kada u spoljašnjem svetu doživim da me neko ne vrednuje. Učinim sebi nažao i onda se čudim što mi se u realnosti pojavi odraz učinjenog. Bez obzira odakle je i kada krenulo, verujem da je mnogo važno i da je krajnje vreme da osvestimo šta sebi, a i drugima činimo, pa da se tom zlu najzad suprotstavimo tako što odlučimo da mu više ni u najsitnijim životnim detaljima, a pogotovo ne u mislima, više ne služimo.
Nina Martinović Armbruster
