Ninine mustre: Priroda je moja moda

Pokušavala sam u više navrata da to promenim, i kada bih obukla nešto što je u tom trenutku moderno, početna radost što pripadam određnom krugu ljudi koji „prate modu“ brzo bi iščezavala pred osećajem nelagodnosti što tako otvoreno ličim na neke druge, izdvajajući se tako od onih koji ne liče. Sve mi je to stvaralo neku zbrku u emocijama, pogotovo što sam sebi stalno nametala ideju da moram da imam svoj stil. Kako da imam svoj stil? Jednog dana se osećam ovako, drugog onako i moja garderoba prati moje stanje. Jednom želim da budem ženstvenija, drugi put malo opuštenija, treći put mi se baš oblači nešto belo iako je napolju kiša... a možda baš zato što je kiša, pa da sebi malo dodam svetlosti u tmurnom danu.

To kako smo obučeni važno je iz više razloga koji nemaju veze sa modom. Spoljašnji izgled je nešto čime pravimo prvu komunikaciju sa ljudima oko sebe. Kada biram šta ću da obučem, osnovni kriterijum je da mi bude udobno. Naučila sam da uopšte nije bitno šta sam obukla, nego je mnogo važnije kako se ja u tome osećam. Suptilne informacije koje telo šalje su ono što suptilna čula drugih ljudi prepoznaju. Ako se ne osećam dobro u nečemu, poruka koju šaljem ljudima oko sebe je da nešto nije u redu, moja nelagodnost se širi dalje i dopire do drugih. Recimo da imam novu, vrlo modernu, ali tesnu haljinu napravljenu od nekog sjajnog, ali veštačkog materijala u kojem moje sapeto telo ne može prirodno da se kreće, a ni koža ne može da diše. Ljudi će možda primetiti moju novu haljinu, ali osetiće moju nelagodu i sveukupni utisak neće im biti prijatan. Tako da sam napravila duplu štetu: onima koje sretnem, nije lepo u mom društvu, a što je najvažnije, ni meni nije uopšte lepo. Za to je naravno bilo potrebno da prođem neka životna iskustva, te da mi prestane biti najvažnije šta drugi misle o meni na osnovu spoljašnjeg izgleda. Uvidela sam da imam mnogo više da ponudim iznutra. Kada se lepo ponašam, kada nekog ohrabrim i podržim, kada nekome nešto lepo govorim, mnogo se bolje osećam nego kad nekome dobro izgledam.

Kako sam počela da obraćam pažnju na svoje suštinske kvalitete, da ih tražim, otkrivam, a zatim negujem i vežbam, to šta drugi misle o meni, počelo je da zauzima manje važno mesto u mom životu. Što se oblačenja tiče, da bi mi bilo prijatno, volim da oblačim prijatne stvari, garderobu načinjenu od prirodnih materijala, od pamuka i lana. U njima se osećam dobro, pokreti su mi nesputani, koža diše i osećam svežinu čak i po vrelom danu. A moja poruka ljudima kada sam tako obučena je nesputanost, opuštenost, ljupkost, lakoća i svežina. Takva mi se poruka vraća kroz odnos ljudi prema meni. Ne znam kakva se poruka vraća onima u tesnim, sapetim, plastičnim, pocepanim i potrganim odevnim predmetima, ne smem ni da zamislim. Znam samo da elektricitet koji stvaraju veštački materijali, nepovoljno utiče na elektro-statiku našeg organizma i zato ne želim više da ga mučim sitnim, ali ipak nezdravim elektrošokovima. Tako je, što se stila tiče, moja odluka definitivna: priroda je moja moda.

Nina Martinović