NININE MUSTRE: Plodovi
Dok mi je otac bio živ održavao je baštu u selu u kojem smo mi njegova deca, proveli svoje prve godine života.
Uvek je tamo bilo nekih životinja, uvek je bilo povrća, nekada više, nekada manje, ali voća je uvek bilo na pretek. Neke su godine bile bolje, neke lošije, ali ako nisu rodile kajsije, rodile bi šljive, ako nije bilo grožđa, bilo je krušaka, jabuka, ili oraha. Uvek je bilo nečega što bi mi prilikom svake posete on sa radošću spakovao da ponesem.
Ovoga proleća i leta, tate više nema. Brat se brine za redovno košenje i za dva psa čuvara. Baštu nismo sadili, jer nema ko da je održava i znala sam da će sve biti drugačije, ali nisam očekivala da će baš ovakva pustoš da nastane. Od voća skoro ništa nije rodilo osim malo kajsija i ringlova kojih je čak na jednom drvetu bilo toliko da su se sve grane polomile.
Iako je tata samo neko zimsko prskanje upražnjavao, uvek bi se bar neko voće održalo bez obzira na sve čudnije vremenske okolnosti. Ove godine, inače radostan pogled na baštu bio je više nego tužan. I sada neka mi neko kaže da nismo svi povezani sa prirodom i da nemamo dubok, smislen i uzročno posledičan odnos sa okruženjem u kojem živimo! Svaki listić i grančica u toj bašti jasno iskazuju tugu za starcem koji više ne šeta, ne pregleda stanje na granama, ne kosi, niti se odmara pod njima.
Svako stablo se nekako tužnije povilo, svaka travka izgleda kao da je tanja i povijenija. Kad god prošetam do kraja bašte osećam ne samo svoju nego i njihovu tugu. Ranije sam imala običaj da se zahvaljujem voćkama i drugim stanovnicima bašte što podržavaju tatu, što mu daju vitalnost i snagu, a sada im se zahvaljujem što me podsećaju na njega.
Iako je sve to još uvek veoma bolno, znam da će tuga iz boli prerasti u lepo sećanje i zahvalnost za nečije postojanje bez obzira što se u ovoj fizičkoj ravni završilo. Ali dok je trajalo, tako je veliki smisao imalo i tako dubok trag ostavilo, da nama novim generacijama čak i kroz tu tugu daje snagu da se nadamo da će opet biti plodova, da će opet biti radosti i uživanja, jednoga dana kada rane zacele.
Priroda je jedan veliki živi organizam čiji smo deo i ako odnos sa njim ne negujemo, šta možemo da očekujemo? Možemo samo od njega jednoga dana da otpadnemo.
Kada otpadnemo iz sredine u kojoj živimo, lako možemo da se osušimo, pokvarimo, itrulimo. Zato mi je važno da gajim dobar odnos sa prirodom, kako onom spoljašnjom, tako i ovom unutrašnjom, ljudskom prirodom, jer želim da ostanem dobro i zdravo dokle god sam prisutna u ovoj ravni. Negujem zato koliko god umem te prirodne ljudske vrline i ubirem plodove dobrote, pažnje, saosećajnosti i hrabrosti od svoje okoline, zahvalna što me je tata pored mnogo mudrosti i tome naučio.
Nina Martinović Armbruster
