Нинине мустре: Алтернатива
Сматра се да је неограниченим приступом интернету и сходно томе приступом огромном броју информација оповргнуто уверење да глупост долази од недовољне информисаности.
Сада већина људи може лако, једним додиром тастатуре да добије информацију коју пожели, а памети нема много више на планети. Није да баш имам прецизне статистике о томе колико су људи унапредили своју памет, али ако узмемо у обзир како живимо, колико је већина људи константно под стресом, незадовољна животом, огорчена, несрећна и болесна, јасно је да ту много памети нема. Џаба нам сва технологија и њене напредне керефеке, људи су у својој људскости слабо напредовали последњих деценија, пре би се рекло да смо назадовали.
Када год приметим да се поводим за опште прихваћеним уверењима и понашањима, ја се некако инстинктивно запитам да ли постоји нека алтернатива. Небитно је о којим се областима живота ради. Једноставно имам неки унутрашњи, веома снажан осећај да је већина модерних објашњења стварности на неки начин намештена, исценирана, наметнута... Алтернатива ми је постала омиљени појам. За све што ми се чини неприродно, нељудско и страно, а да се сматра прихватљивим или чак пожељним, мој ум аутоматски тражи неку алтернативу.
Проблем са алтернативом је што је и она некако постала популарна, па је као и све чега се популус дохвати погрешно схваћена, извитоперена и злоупотребљена. У свету у којем тренутно све што је вештачко услед свирепе пропаганде добија на значају, оно што је природно сматра се алтернативним. Они који себе сматрају другачијим, проницљивијим или једноставно „изнад масе“ воле да се приклоне алтернативним решењима за неке своје проблеме, па рецимо пожеле да своје здравље поврате алтернативом.
И тако крену рецимо да вежбају јер се од некретања лимфни систем потпуно улењио и организам се загушио силним токсичним материјама које не успева да избаци. И онда они тако вежбају дан, два, ништа се значајно не промени и онда одустају. Почну да пију чајеве или цеђене сокове, ништа се за дан, два не промени и они одустају. При томе ништа друго у животу не мењају, све навике и даље негују, а оне погубне по здравље посебно, јер „то им је још једино у чему уживају“. То ми је посебно фасцинантно, како људи који имају децу, имају партнера, имају посао, плату и пристојан живот, кажу да им је рецимо алкохол или пушење, једино у чему уживају. Као да је све ово друго нека наметнута робија!
Не постоји магија која све решава за пар дана, а чини ми се да често алтернативу побркамо са магијом. Алтернатива у овом вештачком, пластичном, на батерије осуђеном свету је природа, а у природи ништа није на брзака и све има свој процес који дисциплиновано мора да се поштује, или оде сва маст у пропаст.
Нина Мартиновић Армбрустер