Ninine mustre: Alternativa
Smatra se da je neograničenim pristupom internetu i shodno tome pristupom ogromnom broju informacija opovrgnuto uverenje da glupost dolazi od nedovoljne informisanosti.
Sada većina ljudi može lako, jednim dodirom tastature da dobije informaciju koju poželi, a pameti nema mnogo više na planeti. Nije da baš imam precizne statistike o tome koliko su ljudi unapredili svoju pamet, ali ako uzmemo u obzir kako živimo, koliko je većina ljudi konstantno pod stresom, nezadovoljna životom, ogorčena, nesrećna i bolesna, jasno je da tu mnogo pameti nema. Džaba nam sva tehnologija i njene napredne kerefeke, ljudi su u svojoj ljudskosti slabo napredovali poslednjih decenija, pre bi se reklo da smo nazadovali.
Kada god primetim da se povodim za opšte prihvaćenim uverenjima i ponašanjima, ja se nekako instinktivno zapitam da li postoji neka alternativa. Nebitno je o kojim se oblastima života radi. Jednostavno imam neki unutrašnji, veoma snažan osećaj da je većina modernih objašnjenja stvarnosti na neki način nameštena, iscenirana, nametnuta... Alternativa mi je postala omiljeni pojam. Za sve što mi se čini neprirodno, neljudsko i strano, a da se smatra prihvatljivim ili čak poželjnim, moj um automatski traži neku alternativu.
Problem sa alternativom je što je i ona nekako postala popularna, pa je kao i sve čega se populus dohvati pogrešno shvaćena, izvitoperena i zloupotrebljena. U svetu u kojem trenutno sve što je veštačko usled svirepe propagande dobija na značaju, ono što je prirodno smatra se alternativnim. Oni koji sebe smatraju drugačijim, pronicljivijim ili jednostavno „iznad mase“ vole da se priklone alternativnim rešenjima za neke svoje probleme, pa recimo požele da svoje zdravlje povrate alternativom.
I tako krenu recimo da vežbaju jer se od nekretanja limfni sistem potpuno ulenjio i organizam se zagušio silnim toksičnim materijama koje ne uspeva da izbaci. I onda oni tako vežbaju dan, dva, ništa se značajno ne promeni i onda odustaju. Počnu da piju čajeve ili ceđene sokove, ništa se za dan, dva ne promeni i oni odustaju. Pri tome ništa drugo u životu ne menjaju, sve navike i dalje neguju, a one pogubne po zdravlje posebno, jer „to im je još jedino u čemu uživaju“. To mi je posebno fascinantno, kako ljudi koji imaju decu, imaju partnera, imaju posao, platu i pristojan život, kažu da im je recimo alkohol ili pušenje, jedino u čemu uživaju. Kao da je sve ovo drugo neka nametnuta robija!
Ne postoji magija koja sve rešava za par dana, a čini mi se da često alternativu pobrkamo sa magijom. Alternativa u ovom veštačkom, plastičnom, na baterije osuđenom svetu je priroda, a u prirodi ništa nije na brzaka i sve ima svoj proces koji disciplinovano mora da se poštuje, ili ode sva mast u propast.
Nina Martinović Armbruster