Иза излога: Даривање у свету коректности и финоћа

Жена се, дакле, није развела, већ је са супругом склопила неку врсту брачног уговора: за сваку његову „шетњу“ и излет по једна нова „крзнашица“. И, ето, поштујући обећано „док нас смрт не растави“, госпођа је (наравно, уз свесрдну помоћ супруга!) успела да сакупи крзнену квинту. Радо носи и Јуцу, и Мицу, и Миру, и Љиљу, и Мају (или већ нешто слично), а није јој тешко ни да сваки пут, без да прави разлику и неку од њих посебно фаворизује, подсети на „лик и дело“ госпођице „куме“...

Не, није ово ни прича о разним „моделима“ љубави који усрећују људе из нашег окружења; о тим и таквим љубавима радо ћемо неки други пут.

Данас, у складу с расположењем и увелико „окићеном“ атмосфером у граду, мало ћемо да диванимо о шопингу (српски речено: куповини), поклонима, даровима, „малим знацима пажње“. Укратко о трошењу пара као, за оне заузете и увек у неком послу, некој врсти супстрата за пажњу и љубав која се у ово доба године нађе у самом врху чак и њихових приоритета. У преводу, о некој врсти терапије за све што смо пропустили да урадимо током године. Јер, шопинг најчешће томе и служи – да прво „опере“ савест, а потом и „испегла“ пропусте, грешке, незадовољства...

Кад је тако, лудило може да почне. Поклони морају да се купе, посебно ако су их ближњи заслужили (радили и понашали се у складу с нашим очекивањима) и заправо је најгоре што некога може да снађе да нема на кога/због кога да се поштено истроши. То му дође нешто као празнични хорор (клетва); стварно, има ли ишта страшније од тога да у ово доба године немате „алиби“ за сва та претпразнична трошења, трошкарења, пеглања картица и задуживања?

Па нећете ваљда „онолика“ сезонска и новогодишња снижења само на себе да потрошите! Што би се рекло, није у складу с расположењем.

Много је згодније када у том мору углавном прескупих, а неретко и тотал непотребних ствари купујете и за друге, а не само за себе. Онда то све као има неког смисла; добије мало на „дубини/тежини“.

Наравно, ако на тренутак завиримо у лепше и затегнутије „излог“ издање наших стварности – друштвене мреже, пријатно ћемо се изненадити.

Ту вам је све као у добра стара времена. Сви се залажу за стављање скупоцених поклона на „игноре“, односно, за избор поклона „с душом“ – ручно рађених с пуно љубави и стрпљења. Ти су и такви поклони, одзвања већ данима и недељама по Фејсбуку, најдрагоценији и највреднији.

Подсећају нас ФБ другари да је поклањање/ даривање (после љубави) најлепша човекова активност; нешто што би требало да нас оплемени и учини (бар једном, до два пута годишње) бољим особама. Звучи сјајно, зар не?

Толико је све у виртуелном свету nice/sweet да се не препоручује превише задржавања у том свету свих могућих (а неретко и немогућих) коректности и финоћа. Зато сам се и ја, онако превентивно, брже-боље вратила у ову нашу празничну реалност.

Шетам пре неко вече градом, улазим у продавнице, бутике и тржне центре и могу рећи да смо, ако је судити по интензитету шопинг делатности, изгледа и ове године грешили.

Купује се као за норму, а поклони би се отприлике могли поделити у три категорије: 1. практични – нови, већи телевизор, електрична цедиљка за цитрусе, можда пегла или усисивач, а нови мобилни свакако; 2. „заслужила сам“ – крпице, шминка, парфеми и свакако још један пар ципела по „повољним“ (оно као сниженим) ценама и 3. „морам нешто“ – шољице, тањирићи, украсне кутијице, лампице и остале керефеке.

Кад се томе дода и оно што заиста морамо – да намиримо порез, преживимо без бонуса, „набилдујемо“ се за предстојећи „најдужи“ месец у години и останемо нормални у свом овом свакодневном хаосу, рекло би се да и не остаје баш пуно простора за зимске радости.

Више звучи као озбиљан посао с пуним радним временом и „пребачајем“ приде.

Јасна Будимировић