Iza izloga: Darivanje u svetu korektnosti i finoća
Nedavno sam čula jednu krajnje zanimljivu priču o gospođi čijih svih pet skupocenih bundi imaju ime. Ženska, naravno. Jer tako nalaže pravopis, ali i njena ljubavna priča. Sad, ako ste pomislili da je u pitanju ljubav prema krznu, grdno ste se prevarili. Da se odmah razumemo, druga je i drugačija to ljubavna priča. U pitanju su, naime, imena bivših „prijateljica“ njenog i dalje aktuelnog supruga.
Žena se, dakle, nije razvela, već je sa suprugom sklopila neku vrstu bračnog ugovora: za svaku njegovu „šetnju“ i izlet po jedna nova „krznašica“. I, eto, poštujući obećano „dok nas smrt ne rastavi“, gospođa je (naravno, uz svesrdnu pomoć supruga!) uspela da sakupi krznenu kvintu. Rado nosi i Jucu, i Micu, i Miru, i Ljilju, i Maju (ili već nešto slično), a nije joj teško ni da svaki put, bez da pravi razliku i neku od njih posebno favorizuje, podseti na „lik i delo“ gospođice „kume“...
Ne, nije ovo ni priča o raznim „modelima“ ljubavi koji usrećuju ljude iz našeg okruženja; o tim i takvim ljubavima rado ćemo neki drugi put.
Danas, u skladu s raspoloženjem i uveliko „okićenom“ atmosferom u gradu, malo ćemo da divanimo o šopingu (srpski rečeno: kupovini), poklonima, darovima, „malim znacima pažnje“. Ukratko o trošenju para kao, za one zauzete i uvek u nekom poslu, nekoj vrsti supstrata za pažnju i ljubav koja se u ovo doba godine nađe u samom vrhu čak i njihovih prioriteta. U prevodu, o nekoj vrsti terapije za sve što smo propustili da uradimo tokom godine. Jer, šoping najčešće tome i služi – da prvo „opere“ savest, a potom i „ispegla“ propuste, greške, nezadovoljstva...
Kad je tako, ludilo može da počne. Pokloni moraju da se kupe, posebno ako su ih bližnji zaslužili (radili i ponašali se u skladu s našim očekivanjima) i zapravo je najgore što nekoga može da snađe da nema na koga/zbog koga da se pošteno istroši. To mu dođe nešto kao praznični horor (kletva); stvarno, ima li išta strašnije od toga da u ovo doba godine nemate „alibi“ za sva ta pretpraznična trošenja, troškarenja, peglanja kartica i zaduživanja?
Pa nećete valjda „onolika“ sezonska i novogodišnja sniženja samo na sebe da potrošite! Što bi se reklo, nije u skladu s raspoloženjem.
Mnogo je zgodnije kada u tom moru uglavnom preskupih, a neretko i total nepotrebnih stvari kupujete i za druge, a ne samo za sebe. Onda to sve kao ima nekog smisla; dobije malo na „dubini/težini“.
Naravno, ako na trenutak zavirimo u lepše i zategnutije „izlog“ izdanje naših stvarnosti – društvene mreže, prijatno ćemo se iznenaditi.
Tu vam je sve kao u dobra stara vremena. Svi se zalažu za stavljanje skupocenih poklona na „ignore“, odnosno, za izbor poklona „s dušom“ – ručno rađenih s puno ljubavi i strpljenja. Ti su i takvi pokloni, odzvanja već danima i nedeljama po Fejsbuku, najdragoceniji i najvredniji.
Podsećaju nas FB drugari da je poklanjanje/ darivanje (posle ljubavi) najlepša čovekova aktivnost; nešto što bi trebalo da nas oplemeni i učini (bar jednom, do dva puta godišnje) boljim osobama. Zvuči sjajno, zar ne?
Toliko je sve u virtuelnom svetu nice/sweet da se ne preporučuje previše zadržavanja u tom svetu svih mogućih (a neretko i nemogućih) korektnosti i finoća. Zato sam se i ja, onako preventivno, brže-bolje vratila u ovu našu prazničnu realnost.
Šetam pre neko veče gradom, ulazim u prodavnice, butike i tržne centre i mogu reći da smo, ako je suditi po intenzitetu šoping delatnosti, izgleda i ove godine grešili.
Kupuje se kao za normu, a pokloni bi se otprilike mogli podeliti u tri kategorije: 1. praktični – novi, veći televizor, električna cediljka za citruse, možda pegla ili usisivač, a novi mobilni svakako; 2. „zaslužila sam“ – krpice, šminka, parfemi i svakako još jedan par cipela po „povoljnim“ (ono kao sniženim) cenama i 3. „moram nešto“ – šoljice, tanjirići, ukrasne kutijice, lampice i ostale kerefeke.
Kad se tome doda i ono što zaista moramo – da namirimo porez, preživimo bez bonusa, „nabildujemo“ se za predstojeći „najduži“ mesec u godini i ostanemo normalni u svom ovom svakodnevnom haosu, reklo bi se da i ne ostaje baš puno prostora za zimske radosti.
Više zvuči kao ozbiljan posao s punim radnim vremenom i „prebačajem“ pride.
Jasna Budimirović