Иза излога: Има ли блистав осмех своју цену?

А за то су вам, јелте, потребни јаки зуби. Шта да кажем, већ неко време (окупирана властитом муком) свако мало гледам око себе људима у зубе (није поклон, па да се не гледа), све како бих боље упознала своје окружење: овај баш може добро да загризе, ова је мало нежнијег угриза, ови се неће нешто најести: а све у чекању да се стекну услови за мој велики „ремонт“.

Није то данас нимало једноставно и тешко да се, када причамо о здравим зубима и блиставом осмеху, може говорити - како неки воле да нам објашњавају - искључиво на тему личне хигијене. Контекст се очигледно мало променио, а један од резултата транзиције јесте и чињеница да је само за пасту за зубе и четкицу потребно издвојити скоро па хиљаду динара. Далеко смо ми од хигијене.

Данас, у време у којем смо слободу „трампили“ за разноразна права, а меру живота свели на просечну плату, то је све више ствар могућности. Финансијских, наравно. Јер, зубар кошта!

Зато ми је сваки пут (а на то се често може налетети на друштвеним мрежама и у ТВ интервјуима) увек мало „мукица“ када нека „савесна“ глава од реда и културе (махом изгледања у складу с трендовима) с презиром изговори „они крезуби...“, алудирајући наравно на то да су под муст у питању људи без образовања, мишљења, става, будућности... Неки тамо примитивни, неуредни и од света одбачени, добри још једино да плаћајући пореске и остале намете финансирају њихове „мудролије“.

Знам да такве и сличне изјаве заправо пуно више говоре о њима самима, али опет... Тешко је поверовати да неко (ко се декларише као интелектуалац и део интелектуално/културне елите) може себи да дозволи баш толико одсуство свести о томе како живе они од којих, јели, и он живи. Још кад набасам на коментар типа „види га, могао је баш и зубе да среди“... Да, могао је. Могао је и нов ауто да купи, да отпутује на море, да промени намештај у дневној соби... Мислим, све му то, баш као и њима, припада. Наравно, под условом да живимо у идеалном друштву.

Али шта ћемо ако нема сталан посао, па не може да подигне кредит; ако нема богате родитеље, већ оне са минималним пензијама; ако нема ни неку богату родбину у инистранству која би онако као од шале изфинасирала „дотеривање“ осмеха, које не кошта мање од неких 2.000 евра, док је оно „више“ тешко тачно и утврдити... Другим речима, шта ћемо када баш и не испаднемо идеални; прогласићемо крезубе „примитивним“, односно, последицу кривцем за сву неправду која нас снађе... 

Притом, није овде реч само о имплантима, цирконима, металима и керамици. Није тема ни блистав осмех, колико год да ми је ових дана био на дневном реду. Реч је о томе шта нам овдашња елита поручује тако паушалним (не баш претерано атрактивна и „затегнута“ спољашност = некултура и примитивизам) доношењем судова. Све је, дакле, врло једноставно: и они су, баш као и неки мање „елитни“ од њих, прихватили и бацили се на промоцију безмало па истих вредности – успех се очигледно мери искључиво оствареним богатством. У преводу, успешни смо онолико колико смо „јаки“ на тржишту. Исказано искључиво бројем нула, наравно.

А кад је тако, кад су и они „први међу једнакима“ пристали на ту врсту недметања и аргумената, онда нема после да се љуте - што је често случај у поменутим круговима - када им неко „непозван“ „мазне“ столицу у клубу успешних. Па, није баш да је потребно богзнашта да би се ту ушло; не треба ни неко посебно образовање, ни педигре, ни култура понашања... А не, довољно је направити пар избора, имати мало „јачи“ желудац и кренути у „потрагу“ за својим парчетом успеха (новца). Остатак је, како то успешно већ воле да кажу, део историје.

И да се вратим на властиту зубарску happy енд авантуру. Све је прошло боље него што сам се надала и моја зубарка „чврста рука, а блага природа“ Зорица, урадила је невиђено добар посао – вратила ми је осмех на лице. Јер, времена су (рекох већ) таква каква јесу и понекад и они најнежнији и најмекши међу нама морају да умеју и могу да загризу, то јест: да покажу зубиће.

Јасна Будимировић