Бечејац из Лас Вегаса има највећу приватну збирку старих тениских рекета

Онима што наставе породичну традицију је лако јер имају базу, а други крећу од нуле. Међу њима је и Бечејац Лазар Дринић (45), мада, вели, није кренуо баш од нуле - већ од 10 долара. Толико је имао у џепу кад је 2005. купио први стари тениски рекет марке “Вилсон”, за који је продавац на улици Њујорка тражио 15. Убрзо је пазарио други, трећи, пети... Сад  има „дрвењака“ преко хиљаду! Најмлађи је члан Удружења колекционара тениских рекета САД, а у Европи је, после музеја у Вимблдону, најмоћнији поседник „олдтајмера“.

Повећа соба у приземљу породичне спратне куће нема регал, већ су полице са три стране пуне рекета од пода до плафона, у угловима су кожне торбе за голф с палицама, на столу макете једрењака, а поред сандук где су неотворене лименка са лоптицама за тенис.

- Ово је трећина збирке, транспорт ме коштао 4.000 долара, а пребацићу и остатак. Усредсредио сам се на рекете, овде их је 850, а у Лас Вегасу, где живим кад сам у САД, још око 250. Купујем и друго што ми се допадне, па је све то кабасто за превоз - вајка се Дринић.

Бечејци га се сећају као талентованог фудбалера, који се, по њему, због неправде, са 17 година прешалтао на кајак. Радио је у гиганту “Сојапротеину” као машински инжењер, а кад је 2003. остао без посла, био је у дилеми да ли да, као припадник 55. батаљона војне полиције, постане професионални војник.

- Прочитам плакат о размени студената, наредне године ето мене с друге стране Атлантика, али после пет месеци треба се вратити. Где? Посла немам, а и мајка на бироу рада. И останем „на црно“. Радио сам свашта, брисао кафанске столове, достављао храну и конобарисао, физичке послове на грађевини, а онда почео са фитнесом, прво у клубовима, па као персонални тренер. Може се лепо зарадити, али је пуно одрицања и има смисла док си млад. Вратио сам се хотелијерству, а већ четири године имам камион и шпартам америчким друмовима. Недавно сам се оженио у Бечеју и чешће сам у дому крај Тисе са Маријом. Тачније, живим између Бечеја и Лас Вегаса - вели  Лазар.

Још је чудније како је постао колекционар рекета.

- Са седам година био сам на рођандану вршњака Крунослава, а он је добио на поклон од деде, имућног бечејског паора, рекет. Сви су са њим ударали лоптицу у зид, а ја срамежљив, ништа. Дођем кући, мама пита да ли сам јео торте, а ја љутито да нисам рекет ни пипнуо. Касније сам пролазио крај тениског игралишта и гледао како други играју, а ја нисам имао пара да се учланим. Двадесетак година од рођендана тог друга, шетам улицом Њујорка, видим рекет и купим га за 10 долара. Иако тад нисам играо тенис, био сам срећан јер и ја сам имао рекет. Нешто касније се скупи група земљака у неком пабу и причамо ко се чиме бави. Ја кажем фитнесом, а имам двадесетак старих рекета. Неко добаци: Ето нама колекционара. Тако и би. Посећивао сам аукције, листао огласе у новинама, није ми било тешко да превалим и 500 километара због жељеног комада. Куповао сам их за пет, 10, 20, 50, али и 700-800 долара. Касније, као члан Удружења колекционара рекета, добијам наш магазин редовно, а једном месечно се онлајн дружимо. Ушао ја „у машину“ - признаје Лаза.

Америка је чудо где човек може свашта пробати. Лазар је на националним првенствима за сениоре и ветеране медаље освајао у маратону и полумаратону, као и на океанским кајакашким такмичењима, а стигао је и на голф терене.

- Играјући га, јер је попут тениса спорт богатих, сазнао сам где могу наћи рекете старе век, али почео сам скупљати и палице за голф, искључиво за први ударац, с дрвеном главом. Имам их преко 150, па сам набавио 18 кожних голф торби, чија је цена и до 700 долара, као и лепу збирку једрењака, музичких инструмената...

Није донео све што има, али јесте љубимце, мало необичне.

- Шетајући Њујорком, видим жену са ловачким псом, налик на Жућу мог деде ловца и објаснила ми да је то ловачки афрички гонич лавова. Прочитао сам да може 40 километара да трчи, а да не пије воду, а како ја трчим дневно десетак и више километара, схватим да је то пас за мене. Кад су се створили услови, набавим мужјака, који је имао на специјалкама запажене резултате. Убрзо сам увезао женку из познате руске одгајивачнице, крај Тисе добио прво легло, из њега оставио три младунчета и са родитељима их је петоро. Изузетна раса. Нема poddlaku, ни мирис, два пута годишње се ишчетка, изузетно је издржљив и мирољубив, али не трпи зиму - стручно ће овај млади човек огромне енергије.

Изложио је урамљене плакате неких антологијских тениских мечева, кожни носач за шест рекета, метар за тениско игралиште, колаж два рекета и пропратни материјал из 1890. (кошта 700 долара), брошуру „Сви ударци у тенису“, стару тачно век…

По енциклопедијама, тенис се игра од 11. или 12. веку, прво се рукама лоптица ударала у зид, а потом пребацивала преко разапетог ужета. Како је то неугодно, навлаче се кожне рукавице, касније је убачена мрежица између прстију, следи опрема налик веслу, а у 14. веку дрвени рам са разапетом жицом од овчијих црева. Прави рекет је Валтер Вингфилд патентирао 1874. у Лондону. Усавршавала се технологија и 1967. компанија “Вилсон” представила је први метални рам рекета, а славни Џими Конорс постао најпознатији корисник. После алуминијумског рама, стигао је карбонски, којим се и данас игра. Прве лоптице су биле кожне, испуњене длаком, мекињама и плутом, касније се играло гуменим, док се није стигло до актуелних.

- Употреба „дрвењака“ престала је 1985. а и моје интересовање за рекете том годином. Имам 108 брендова у збирци, а најстарији рекет је из 1875. Многи знани су играли њима, као Борг, Крис Еверт, Били Џин Кинг, Конорс… Био бих пресрећан да у Србији изложим моју колекцију јер има шта да се види. Лепо је што смо имали Монику Селеш, Ану и Јелену, Бобу Живојиновића и сад Новака, али фино би било и овако упознати историју тениса.

Властимир Јанков