Bečejac iz Las Vegasa ima najveću privatnu zbirku starih teniskih reketa

Onima što nastave porodičnu tradiciju je lako jer imaju bazu, a drugi kreću od nule. Među njima je i Bečejac Lazar Drinić (45), mada, veli, nije krenuo baš od nule - već od 10 dolara. Toliko je imao u džepu kad je 2005. kupio prvi stari teniski reket marke “Vilson”, za koji je prodavac na ulici Njujorka tražio 15. Ubrzo je pazario drugi, treći, peti... Sad  ima „drvenjaka“ preko hiljadu! Najmlađi je član Udruženja kolekcionara teniskih reketa SAD, a u Evropi je, posle muzeja u Vimbldonu, najmoćniji posednik „oldtajmera“.

Poveća soba u prizemlju porodične spratne kuće nema regal, već su police sa tri strane pune reketa od poda do plafona, u uglovima su kožne torbe za golf s palicama, na stolu makete jedrenjaka, a pored sanduk gde su neotvorene limenka sa lopticama za tenis.

- Ovo je trećina zbirke, transport me koštao 4.000 dolara, a prebaciću i ostatak. Usredsredio sam se na rekete, ovde ih je 850, a u Las Vegasu, gde živim kad sam u SAD, još oko 250. Kupujem i drugo što mi se dopadne, pa je sve to kabasto za prevoz - vajka se Drinić.

Bečejci ga se sećaju kao talentovanog fudbalera, koji se, po njemu, zbog nepravde, sa 17 godina prešaltao na kajak. Radio je u gigantu “Sojaproteinu” kao mašinski inženjer, a kad je 2003. ostao bez posla, bio je u dilemi da li da, kao pripadnik 55. bataljona vojne policije, postane profesionalni vojnik.

- Pročitam plakat o razmeni studenata, naredne godine eto mene s druge strane Atlantika, ali posle pet meseci treba se vratiti. Gde? Posla nemam, a i majka na birou rada. I ostanem „na crno“. Radio sam svašta, brisao kafanske stolove, dostavljao hranu i konobarisao, fizičke poslove na građevini, a onda počeo sa fitnesom, prvo u klubovima, pa kao personalni trener. Može se lepo zaraditi, ali je puno odricanja i ima smisla dok si mlad. Vratio sam se hotelijerstvu, a već četiri godine imam kamion i špartam američkim drumovima. Nedavno sam se oženio u Bečeju i češće sam u domu kraj Tise sa Marijom. Tačnije, živim između Bečeja i Las Vegasa - veli  Lazar.

Još je čudnije kako je postao kolekcionar reketa.

- Sa sedam godina bio sam na rođandanu vršnjaka Krunoslava, a on je dobio na poklon od dede, imućnog bečejskog paora, reket. Svi su sa njim udarali lopticu u zid, a ja sramežljiv, ništa. Dođem kući, mama pita da li sam jeo torte, a ja ljutito da nisam reket ni pipnuo. Kasnije sam prolazio kraj teniskog igrališta i gledao kako drugi igraju, a ja nisam imao para da se učlanim. Dvadesetak godina od rođendana tog druga, šetam ulicom Njujorka, vidim reket i kupim ga za 10 dolara. Iako tad nisam igrao tenis, bio sam srećan jer i ja sam imao reket. Nešto kasnije se skupi grupa zemljaka u nekom pabu i pričamo ko se čime bavi. Ja kažem fitnesom, a imam dvadesetak starih reketa. Neko dobaci: Eto nama kolekcionara. Tako i bi. Posećivao sam aukcije, listao oglase u novinama, nije mi bilo teško da prevalim i 500 kilometara zbog željenog komada. Kupovao sam ih za pet, 10, 20, 50, ali i 700-800 dolara. Kasnije, kao član Udruženja kolekcionara reketa, dobijam naš magazin redovno, a jednom mesečno se onlajn družimo. Ušao ja „u mašinu“ - priznaje Laza.

Amerika je čudo gde čovek može svašta probati. Lazar je na nacionalnim prvenstvima za seniore i veterane medalje osvajao u maratonu i polumaratonu, kao i na okeanskim kajakaškim takmičenjima, a stigao je i na golf terene.

- Igrajući ga, jer je poput tenisa sport bogatih, saznao sam gde mogu naći rekete stare vek, ali počeo sam skupljati i palice za golf, isključivo za prvi udarac, s drvenom glavom. Imam ih preko 150, pa sam nabavio 18 kožnih golf torbi, čija je cena i do 700 dolara, kao i lepu zbirku jedrenjaka, muzičkih instrumenata...

Nije doneo sve što ima, ali jeste ljubimce, malo neobične.

- Šetajući Njujorkom, vidim ženu sa lovačkim psom, nalik na Žuću mog dede lovca i objasnila mi da je to lovački afrički gonič lavova. Pročitao sam da može 40 kilometara da trči, a da ne pije vodu, a kako ja trčim dnevno desetak i više kilometara, shvatim da je to pas za mene. Kad su se stvorili uslovi, nabavim mužjaka, koji je imao na specijalkama zapažene rezultate. Ubrzo sam uvezao ženku iz poznate ruske odgajivačnice, kraj Tise dobio prvo leglo, iz njega ostavio tri mladunčeta i sa roditeljima ih je petoro. Izuzetna rasa. Nema poddlaku, ni miris, dva puta godišnje se iščetka, izuzetno je izdržljiv i miroljubiv, ali ne trpi zimu - stručno će ovaj mladi čovek ogromne energije.

Izložio je uramljene plakate nekih antologijskih teniskih mečeva, kožni nosač za šest reketa, metar za tenisko igralište, kolaž dva reketa i propratni materijal iz 1890. (košta 700 dolara), brošuru „Svi udarci u tenisu“, staru tačno vek…

Po enciklopedijama, tenis se igra od 11. ili 12. veku, prvo se rukama loptica udarala u zid, a potom prebacivala preko razapetog užeta. Kako je to neugodno, navlače se kožne rukavice, kasnije je ubačena mrežica između prstiju, sledi oprema nalik veslu, a u 14. veku drveni ram sa razapetom žicom od ovčijih creva. Pravi reket je Valter Vingfild patentirao 1874. u Londonu. Usavršavala se tehnologija i 1967. kompanija “Vilson” predstavila je prvi metalni ram reketa, a slavni Džimi Konors postao najpoznatiji korisnik. Posle aluminijumskog rama, stigao je karbonski, kojim se i danas igra. Prve loptice su bile kožne, ispunjene dlakom, mekinjama i plutom, kasnije se igralo gumenim, dok se nije stiglo do aktuelnih.

- Upotreba „drvenjaka“ prestala je 1985. a i moje interesovanje za rekete tom godinom. Imam 108 brendova u zbirci, a najstariji reket je iz 1875. Mnogi znani su igrali njima, kao Borg, Kris Evert, Bili Džin King, Konors… Bio bih presrećan da u Srbiji izložim moju kolekciju jer ima šta da se vidi. Lepo je što smo imali Moniku Seleš, Anu i Jelenu, Bobu Živojinovića i sad Novaka, ali fino bi bilo i ovako upoznati istoriju tenisa.

Vlastimir Jankov