Интервју
СВАКО ЈЕЛО ИМА ДУБОКУ СИМБОЛИКУ Историчарка Дијана Васиљевић о Божићу и празничној трпези
Као најрадоснији хришћански празник, Божић представља прославу рођења Исуса Христа и симболизује нови почетак, љубав и духовно испуњење, а о значају овог празника, његовим обичајима, као и о историјском развоју божићне трпезе, за „Дневников” ТВ магазин говори историчарка Дијана Васиљевић.
У православним домовима, овај празник носи дубоку симболику кроз бројне обичаје, од бадњака до традиционалних јела, док је ломљење чеснице један од најважнијих тренутака божићног јутра.
– Божићна трпеза у православним домаћинствима има, кроз симболе који се на њој налазе, дубоке корене још из прехришћанског периода. Ритуални хлеб који се зове чесница и храст као древно дрво, потичу из старих словенских обичаја. Колико су били важни говори и то да су се и током примања хришћанства они задржали и постали део трпезе током најзначајнијих хришћанских празника. У средњовековној Србији, трпеза је била скромна, јер је пост био далеко оскуднији са јелима него сада, а сама божићна трпеза није била толико богата јелима, колико ритуалима који су били посвећени здрављу, плодној години, заштити куће, члановима породице, нарочито деце, али и заштити животиња које су гајене у домаћинству. Суво воће, орашасти плодови и посна јела били су основа током зимских дана, док је печеница била главна гозба која се јела за Божић. Данас су додатни утицаји савремених трендова донели разноврснија јела, али кључни елементи, попут чеснице и бадњака, остали су непромењени. Без обзира што све ово сеже у дубоку прошлост, оно и дан данас симболизује обиље, јединство и духовну обнову – истиче Дијана Васиљевић на почетку интервјуа.
На који начин су пост и припрема посних јела обликовали божићну традицију у православљу?
– Пост има кључну улогу у припреми за Божић, тачно се зна када почиње, па се у складу са тим датумом становништво припремало за надолазеће недеље у којима у исхрани није било меса и млечних производа. Он у хришћанском свету симболизује духовну чистоту и одрицање, а од давнина тесно је везан за одлазак у цркву, што се у савременом свету не практикује толико, као што је некада било. Бити на посту и не отићи на литургију и причестити се било је, у прошлости, незамисливо. Посна јела, попут сочива, купуса, пасуља, кромпира, пројаре, пита, јабука, печене бундеве и компота од сувог воћа, обликовала су кулинарску традицију божићног поста. Не заборавите да је у традицији било веома изражено да се једу посна јела без уља, па су самим тим одређена јела спремана да буду у складу са црквеним обичајима, који су хришћане уводили у периоде причести током поста. Овакви рецепти често имају локалне варијације, али заједничка им је да су у питању јела која се најчешће кувају у комбинацији са махунаркама. Припрема посних јела увек је зависила од поднебља где становништво живи, па је самим тим кухиња била другачија у планинским деловима од оних који су живели близу мора или у градовима.
Шта симболизују специфична јела која се традиционално припремају за Бадње вече и Божић?
– Свако јело има дубоку симболику. Жито је симбол плодности, а његово коришћење у кољиву на Бадње вече указује на веру у нови живот и васкрсење. Суво воће и ораси представљају снагу и виталност, док мед симболизује благост и здравље. На Божић, печеница симболизује стару традиционалну везу са приношењем жртве, пошто то не постоји у хришћанству, док чесница, као ритуални хлеб, која се ломи међу члановима породице, симболизује заједништво, плодност и срећу. У неким крајевима чесница садржи и разне симболе, попут зрна жита, гранчица или новчића, који носе додатна значења.
Ломљење чеснице подсећа на важност породице и заједничког живота. То је чин који окупља чланове породице и учвршћује њихове везе. Састојци чеснице и убацивање зрна жита или новчића симболизују жељу за обиљем у наредној години. Чесница се повезује са Христовим рођењем и божанским благословом. Њено ломљење има и религијски аспект – чин дељења подсећа на Христову последњу вечеру.
На који начин су се божићни обичаји разликовали међу различитим православним народима и регионима?
– У различитим деловима Србије и Балкана постоје варијације у припреми и обичајима у вези са чесницом. У источној Србији чесница се често прави као погача украшена симболичним мотивима, попут крста или звезда. На југу Србије додају се и комадићи дрвета или вуне, симболизујући домаћинство и стоку. На северу, чесница се може правити у облику пите са надевом, док се у градским срединама често додају модерни украси и укуси. Православни народи имају заједничку основу у вези са симболима Божића, али су регионалне разлике значајне. На Балкану је обичај уношења бадњака изразито важан, док је у Русији фокус на богатој црквеној литургији и специфичним јелима попут кутие, тј. јело од пшенице, меда и ораха. У Грчкој се Божић прославља с нагласком на црквеним обичајима и мање је везан за трпезу. Разлике често одражавају локалну историју, утицаје других култура и географске специфичности.
Чесница као централни део божићне прославе
Колико је обичај ломљења чеснице стар и како се његово значење мењало кроз време?
– Чесница је више од хране – она је прича о традицији, вери и породици. Чува сећање на старе обичаје и повезује нас са прецима, док у исто време доноси радост и наду у будућност. У савременом друштву, неговање овог обичаја представља важан корак ка очувању идентитета и културе православног народа.Чесница је једно од најважнијих обредних јела у православној традицији, посебно у Србији, и представља централни део божићне прославе.
Обичај ломљења чеснице има корене у предхришћанским ритуалима, када су заједнице обележавале крај године и почетак новог циклуса. У то време, чесница је била део ритуала плодности и обнове, а њено ломљење је имало магијско значење. Увођењем хришћанства, обичај је преузет и прилагођен православној традицији, где је чесница постала симбол заједништва и божанског благослова.
Чесница се традиционално прави на божићно јутро од једноставних састојака попут брашна, воде и соли, без употребе квасца. Ово симболизује скромност и чистоћу. У неким крајевима додаје се и масноћа или млеко како би хлеб био богатији. Данас се често користе модернији рецепти са додацима попут сувог воћа, меда или млека, али основна симболика остаје иста. Најважнији део припреме је убацивање симболичних предмета у тесто, од којих је најчешћи новчић. Поред њега, у неким крајевима додају се и други симболи, попут зрна жита за плодност, дрвца за здравље или гранчице бадњака за срећу и благостање. Чесница се ломи на почетку божићног ручка, док је цела породица окупљена за столом. Глава породице изговара молитву, а затим се хлеб ломи на онолико делова колико има присутних чланова, уз додатни део за Бога, кућу и госте. Део чеснице са новчићем носи посебан значај, јер се верује да ће особа која га пронађе имати среће и благостања током целе године.
Који су то божићни обичаји и ритуали који су заборављени или потиснути у савременом друштву?
– Заборављени обичаји укључују највише сеоске обичаје, од обиласка комшија на Божић, певање песама, коринђање је на пример остало само у Војводини, док их на другим местима више нема. Осим тога, окупљање на сеоским трговима или раскрсницама где се кувала ракија и јела печеница или чесница такође нестаје као и прављење неких старинских јела или украса од природних материјала. Такође, симболика неких обичаја, попут уношења сламе, све мање се разуме и практикује. У руралним срединама ови обичаји још опстају, док у урбаним срединама доминира комерцијализација празника, где се често губи дубљи духовни и традиционални аспект.
На који начин се данас може неговати аутентичност божићних обичаја и колико је важно преносити их на млађе генерације?
– Аутентичност се може неговати кроз породицу и кроз укључивање у верски живот, јер су ови обичаји тесно везани за цркву. Приметила сам да се разне општине и цркве договарају и праве тзв. радионице на којима се деца уче о нашој традицији и шта је значење одређених обичаја. Тако да, организовање радионица о традиционалним рецептима или обичајима може помоћи у очувању културе и потпуно их подржавам. Увођење обичаја као дела школских или црквених програма такође може осигурати њихово преношење. Пренос обичаја на млађе генерације кључан је за очување идентитета, јер традиција пружа осећај припадности и континуитета у свету који се брзо мења.
Ивана Јапунџа
