Intervju
SVAKO JELO IMA DUBOKU SIMBOLIKU Istoričarka Dijana Vasiljević o Božiću i prazničnoj trpezi
Kao najradosniji hrišćanski praznik, Božić predstavlja proslavu rođenja Isusa Hrista i simbolizuje novi početak, ljubav i duhovno ispunjenje, a o značaju ovog praznika, njegovim običajima, kao i o istorijskom razvoju božićne trpeze, za „Dnevnikov” TV magazin govori istoričarka Dijana Vasiljević.
U pravoslavnim domovima, ovaj praznik nosi duboku simboliku kroz brojne običaje, od badnjaka do tradicionalnih jela, dok je lomljenje česnice jedan od najvažnijih trenutaka božićnog jutra.
– Božićna trpeza u pravoslavnim domaćinstvima ima, kroz simbole koji se na njoj nalaze, duboke korene još iz prehrišćanskog perioda. Ritualni hleb koji se zove česnica i hrast kao drevno drvo, potiču iz starih slovenskih običaja. Koliko su bili važni govori i to da su se i tokom primanja hrišćanstva oni zadržali i postali deo trpeze tokom najznačajnijih hrišćanskih praznika. U srednjovekovnoj Srbiji, trpeza je bila skromna, jer je post bio daleko oskudniji sa jelima nego sada, a sama božićna trpeza nije bila toliko bogata jelima, koliko ritualima koji su bili posvećeni zdravlju, plodnoj godini, zaštiti kuće, članovima porodice, naročito dece, ali i zaštiti životinja koje su gajene u domaćinstvu. Suvo voće, orašasti plodovi i posna jela bili su osnova tokom zimskih dana, dok je pečenica bila glavna gozba koja se jela za Božić. Danas su dodatni uticaji savremenih trendova doneli raznovrsnija jela, ali ključni elementi, poput česnice i badnjaka, ostali su nepromenjeni. Bez obzira što sve ovo seže u duboku prošlost, ono i dan danas simbolizuje obilje, jedinstvo i duhovnu obnovu – ističe Dijana Vasiljević na početku intervjua.
Na koji način su post i priprema posnih jela oblikovali božićnu tradiciju u pravoslavlju?
– Post ima ključnu ulogu u pripremi za Božić, tačno se zna kada počinje, pa se u skladu sa tim datumom stanovništvo pripremalo za nadolazeće nedelje u kojima u ishrani nije bilo mesa i mlečnih proizvoda. On u hrišćanskom svetu simbolizuje duhovnu čistotu i odricanje, a od davnina tesno je vezan za odlazak u crkvu, što se u savremenom svetu ne praktikuje toliko, kao što je nekada bilo. Biti na postu i ne otići na liturgiju i pričestiti se bilo je, u prošlosti, nezamislivo. Posna jela, poput sočiva, kupusa, pasulja, krompira, projare, pita, jabuka, pečene bundeve i kompota od suvog voća, oblikovala su kulinarsku tradiciju božićnog posta. Ne zaboravite da je u tradiciji bilo veoma izraženo da se jedu posna jela bez ulja, pa su samim tim određena jela spremana da budu u skladu sa crkvenim običajima, koji su hrišćane uvodili u periode pričesti tokom posta. Ovakvi recepti često imaju lokalne varijacije, ali zajednička im je da su u pitanju jela koja se najčešće kuvaju u kombinaciji sa mahunarkama. Priprema posnih jela uvek je zavisila od podneblja gde stanovništvo živi, pa je samim tim kuhinja bila drugačija u planinskim delovima od onih koji su živeli blizu mora ili u gradovima.
Šta simbolizuju specifična jela koja se tradicionalno pripremaju za Badnje veče i Božić?
– Svako jelo ima duboku simboliku. Žito je simbol plodnosti, a njegovo korišćenje u koljivu na Badnje veče ukazuje na veru u novi život i vaskrsenje. Suvo voće i orasi predstavljaju snagu i vitalnost, dok med simbolizuje blagost i zdravlje. Na Božić, pečenica simbolizuje staru tradicionalnu vezu sa prinošenjem žrtve, pošto to ne postoji u hrišćanstvu, dok česnica, kao ritualni hleb, koja se lomi među članovima porodice, simbolizuje zajedništvo, plodnost i sreću. U nekim krajevima česnica sadrži i razne simbole, poput zrna žita, grančica ili novčića, koji nose dodatna značenja.
Lomljenje česnice podseća na važnost porodice i zajedničkog života. To je čin koji okuplja članove porodice i učvršćuje njihove veze. Sastojci česnice i ubacivanje zrna žita ili novčića simbolizuju želju za obiljem u narednoj godini. Česnica se povezuje sa Hristovim rođenjem i božanskim blagoslovom. Njeno lomljenje ima i religijski aspekt – čin deljenja podseća na Hristovu poslednju večeru.
Na koji način su se božićni običaji razlikovali među različitim pravoslavnim narodima i regionima?
– U različitim delovima Srbije i Balkana postoje varijacije u pripremi i običajima u vezi sa česnicom. U istočnoj Srbiji česnica se često pravi kao pogača ukrašena simboličnim motivima, poput krsta ili zvezda. Na jugu Srbije dodaju se i komadići drveta ili vune, simbolizujući domaćinstvo i stoku. Na severu, česnica se može praviti u obliku pite sa nadevom, dok se u gradskim sredinama često dodaju moderni ukrasi i ukusi. Pravoslavni narodi imaju zajedničku osnovu u vezi sa simbolima Božića, ali su regionalne razlike značajne. Na Balkanu je običaj unošenja badnjaka izrazito važan, dok je u Rusiji fokus na bogatoj crkvenoj liturgiji i specifičnim jelima poput kutie, tj. jelo od pšenice, meda i oraha. U Grčkoj se Božić proslavlja s naglaskom na crkvenim običajima i manje je vezan za trpezu. Razlike često odražavaju lokalnu istoriju, uticaje drugih kultura i geografske specifičnosti.
Česnica kao centralni deo božićne proslave
Koliko je običaj lomljenja česnice star i kako se njegovo značenje menjalo kroz vreme?
– Česnica je više od hrane – ona je priča o tradiciji, veri i porodici. Čuva sećanje na stare običaje i povezuje nas sa precima, dok u isto vreme donosi radost i nadu u budućnost. U savremenom društvu, negovanje ovog običaja predstavlja važan korak ka očuvanju identiteta i kulture pravoslavnog naroda.Česnica je jedno od najvažnijih obrednih jela u pravoslavnoj tradiciji, posebno u Srbiji, i predstavlja centralni deo božićne proslave.
Običaj lomljenja česnice ima korene u predhrišćanskim ritualima, kada su zajednice obeležavale kraj godine i početak novog ciklusa. U to vreme, česnica je bila deo rituala plodnosti i obnove, a njeno lomljenje je imalo magijsko značenje. Uvođenjem hrišćanstva, običaj je preuzet i prilagođen pravoslavnoj tradiciji, gde je česnica postala simbol zajedništva i božanskog blagoslova.
Česnica se tradicionalno pravi na božićno jutro od jednostavnih sastojaka poput brašna, vode i soli, bez upotrebe kvasca. Ovo simbolizuje skromnost i čistoću. U nekim krajevima dodaje se i masnoća ili mleko kako bi hleb bio bogatiji. Danas se često koriste moderniji recepti sa dodacima poput suvog voća, meda ili mleka, ali osnovna simbolika ostaje ista. Najvažniji deo pripreme je ubacivanje simboličnih predmeta u testo, od kojih je najčešći novčić. Pored njega, u nekim krajevima dodaju se i drugi simboli, poput zrna žita za plodnost, drvca za zdravlje ili grančice badnjaka za sreću i blagostanje. Česnica se lomi na početku božićnog ručka, dok je cela porodica okupljena za stolom. Glava porodice izgovara molitvu, a zatim se hleb lomi na onoliko delova koliko ima prisutnih članova, uz dodatni deo za Boga, kuću i goste. Deo česnice sa novčićem nosi poseban značaj, jer se veruje da će osoba koja ga pronađe imati sreće i blagostanja tokom cele godine.
Koji su to božićni običaji i rituali koji su zaboravljeni ili potisnuti u savremenom društvu?
– Zaboravljeni običaji uključuju najviše seoske običaje, od obilaska komšija na Božić, pevanje pesama, korinđanje je na primer ostalo samo u Vojvodini, dok ih na drugim mestima više nema. Osim toga, okupljanje na seoskim trgovima ili raskrsnicama gde se kuvala rakija i jela pečenica ili česnica takođe nestaje kao i pravljenje nekih starinskih jela ili ukrasa od prirodnih materijala. Takođe, simbolika nekih običaja, poput unošenja slame, sve manje se razume i praktikuje. U ruralnim sredinama ovi običaji još opstaju, dok u urbanim sredinama dominira komercijalizacija praznika, gde se često gubi dublji duhovni i tradicionalni aspekt.
Na koji način se danas može negovati autentičnost božićnih običaja i koliko je važno prenositi ih na mlađe generacije?
– Autentičnost se može negovati kroz porodicu i kroz uključivanje u verski život, jer su ovi običaji tesno vezani za crkvu. Primetila sam da se razne opštine i crkve dogovaraju i prave tzv. radionice na kojima se deca uče o našoj tradiciji i šta je značenje određenih običaja. Tako da, organizovanje radionica o tradicionalnim receptima ili običajima može pomoći u očuvanju kulture i potpuno ih podržavam. Uvođenje običaja kao dela školskih ili crkvenih programa takođe može osigurati njihovo prenošenje. Prenos običaja na mlađe generacije ključan je za očuvanje identiteta, jer tradicija pruža osećaj pripadnosti i kontinuiteta u svetu koji se brzo menja.
Ivana Japundža
