окоТВоко: Утишајте цајке, господо!

У суботу дан жалости. У недељу истичу сторији, од суботе. У понедељак ћемо рећи такав је живот и избацити нови селфи. У уторак ћемо пратити изборе у Америци. У среду игра Звезда. У четвртак ћемо покушати да се сетимо због чега је био дан жалости у суботу. У петак ћемо ићи на славу. У суботу ће ближњи погинулих изаћи на гробље. У недељу се нико сем њих неће сећати овог петка. Такви смо ми данас. Зато и немамо сутра”.

Некад човек нема коментар, али није јасно зашто се у данима жалости нападно праве весеља. На телевизији је био мук, а на мрежама нешто друго. Не знам коме се људи из кафане инате и чему  толики хистерични снимци са весеља на Инстаграму. Као да су се из ината постављале слике весеља и дернека. 

Почела је, потом, прозивка ко је од познатих певао за дан жалости, а ко није. То је заиста ствар личне одлуке, не треба да се пролази таблоидни медијски топли зец и ментално ћебовање. И док су се прозивали ови који су певали: Здравко Чолић, Војаж, Сека Алексић, дотле су се издвајали они који су отказали концерте: Барбара Бобак, Ацо Пејовић и Марија Шерифовић. 

Најбоља ТВ емисија која је говорила о несрећи на Железничкој станици у Новом Саду и изазовима новинарске професије је била „Око магазин” на РТС-у са насловом: „Секунд који је порушио Нови Сад”. Милица Јевтић је урадила изузетну емисију. Саговорници су јој били неки од медијских сведока традегије. 

Проговорило се о извештавању са једног таквог догађаја и томе да ли поједине телевизије имају привилегију да „дувају” спасиоцима за вратом. А Милица Савић, репортерка ТВ Прва, отишла је у место Книћанин поводом овог трагичног догађаја и у укључењу се расплакала јер, како је рекла, познаје мештане тог насеља из којег је један од погинулих младића.

Дубравка Валић Недељковић из „Новосадске новинарске школе” и професорка Универзитета у Новом Саду у разговору за Њузмакс Балканс је рекла да морају да постоје новинари који су спремни да реагују на кризне ситуције и да новинар мора на сваком догађају да остане на дистанци. Тачна дијагноза ове професије. РТС је урадио емисију боље од било каквих Би-Би-Си стандарда, толико животну и толико болну, а колегиница са Прве је показала да је само људско биће. 

Била је то незапамћена и неописива трагедија. Да човек занеми. Да заћути. Да заплаче. Знам да ме је ухватила једна велика туга. Можда је то скривена депресија, што би рекао Александар Станковић. Депресија овога посла, кад мораш да гледаш и шта не треба. Најлакше је угасити ТВ. 

Кад мораш да слушаш и што ти се не слуша. Господо, утишајте цајке у вашим бесним колима. Постоји минут ћутања, постоји поштовање. Кад неко оде нико га више не може вратити. И постоји тренутак када мора бити тишина. Не треба то закон да нам прописује, то се зове кућно васпитање. Дође тренутак када пристојан човек треба само да заћути, колико год био причљив и весео. Мењао сам канале, гледао, ћутао и гутао. Туга. 

Александар Филиповић