okoTVoko: Utišajte cajke, gospodo!

U subotu dan žalosti. U nedelju ističu storiji, od subote. U ponedeljak ćemo reći takav je život i izbaciti novi selfi. U utorak ćemo pratiti izbore u Americi. U sredu igra Zvezda. U četvrtak ćemo pokušati da se setimo zbog čega je bio dan žalosti u subotu. U petak ćemo ići na slavu. U subotu će bližnji poginulih izaći na groblje. U nedelju se niko sem njih neće sećati ovog petka. Takvi smo mi danas. Zato i nemamo sutra”.

Nekad čovek nema komentar, ali nije jasno zašto se u danima žalosti napadno prave veselja. Na televiziji je bio muk, a na mrežama nešto drugo. Ne znam kome se ljudi iz kafane inate i čemu  toliki histerični snimci sa veselja na Instagramu. Kao da su se iz inata postavljale slike veselja i derneka. 

Počela je, potom, prozivka ko je od poznatih pevao za dan žalosti, a ko nije. To je zaista stvar lične odluke, ne treba da se prolazi tabloidni medijski topli zec i mentalno ćebovanje. I dok su se prozivali ovi koji su pevali: Zdravko Čolić, Vojaž, Seka Aleksić, dotle su se izdvajali oni koji su otkazali koncerte: Barbara Bobak, Aco Pejović i Marija Šerifović. 

Najbolja TV emisija koja je govorila o nesreći na Železničkoj stanici u Novom Sadu i izazovima novinarske profesije je bila „Oko magazin” na RTS-u sa naslovom: „Sekund koji je porušio Novi Sad”. Milica Jevtić je uradila izuzetnu emisiju. Sagovornici su joj bili neki od medijskih svedoka tradegije. 

Progovorilo se o izveštavanju sa jednog takvog događaja i tome da li pojedine televizije imaju privilegiju da „duvaju” spasiocima za vratom. A Milica Savić, reporterka TV Prva, otišla je u mesto Knićanin povodom ovog tragičnog događaja i u uključenju se rasplakala jer, kako je rekla, poznaje meštane tog naselja iz kojeg je jedan od poginulih mladića.

Dubravka Valić Nedeljković iz „Novosadske novinarske škole” i profesorka Univerziteta u Novom Sadu u razgovoru za Njuzmaks Balkans je rekla da moraju da postoje novinari koji su spremni da reaguju na krizne situcije i da novinar mora na svakom događaju da ostane na distanci. Tačna dijagnoza ove profesije. RTS je uradio emisiju bolje od bilo kakvih Bi-Bi-Si standarda, toliko životnu i toliko bolnu, a koleginica sa Prve je pokazala da je samo ljudsko biće. 

Bila je to nezapamćena i neopisiva tragedija. Da čovek zanemi. Da zaćuti. Da zaplače. Znam da me je uhvatila jedna velika tuga. Možda je to skrivena depresija, što bi rekao Aleksandar Stanković. Depresija ovoga posla, kad moraš da gledaš i šta ne treba. Najlakše je ugasiti TV. 

Kad moraš da slušaš i što ti se ne sluša. Gospodo, utišajte cajke u vašim besnim kolima. Postoji minut ćutanja, postoji poštovanje. Kad neko ode niko ga više ne može vratiti. I postoji trenutak kada mora biti tišina. Ne treba to zakon da nam propisuje, to se zove kućno vaspitanje. Dođe trenutak kada pristojan čovek treba samo da zaćuti, koliko god bio pričljiv i veseo. Menjao sam kanale, gledao, ćutao i gutao. Tuga. 

Aleksandar Filipović