окоТВоко: Да ли ти знаш ко сам ја?

Александар Гајшек је имао ексклузивни интервју са Емиром Кустурицом у којем смо чули неке пикантерије о Сарајеву, које до сада нисмо знали. Покренули су и нову емисију „3Д - нова димензија дана” коју води трочлана мушко-женска екипа презентера ове телевизије. Супер је кад се споје младост и искуство, буде увек занимљиво. 

„Табу” се бавио горућом темом - „Знаш ли ти ко сам ја”, а о томе је говорила и моја професорка са Факултета политичких наука на смеру новинарство др Неда Тодоровић, о истини коју ја знам одавно, да праве звезде, праве фаце, не постављају то глупо питање. 

Праве фаце су фаце. Као што је то Александар Становић, који проналази људе који су из новинарства побегли на градилиште. И кад нема политичаре он је и даље провокативан и другачији, новинар у правом, смислу те речи. 

И никад више нећу рећи унапред јер сви медији бавили су се наводним случајем насиља у породици Сергеја Трифуновића. До пре неколико месеци пар који је био пример за братство и јединство постао је и пример како разлика у годинама може да постане олако проблем. 

Тиме би требало да се бави Ивана Рашић познатија као Sajsi MC, али она у својим песмама има неке друге теме. Тамне наочаре се не носе у студију. То може да јој појасни Јелена Бачић Алимпић, која је једном код мене у емисији објаснила гледаоцима зашто носи наочаре у студију и скинула их да докаже своју причу о инфекцији коју је имала. И Бранислав Лечић је склонио цвике.

Тамне цвике се једноставно не носе на телевизији из поштовања према публици. Зашто их је Sajsi MC носила на телевизији, а није на својој промоцији? Појма нема... Наравно да увек може да их носи Јелена Карлеуша, јер је она краљица маркетинга и провокације. 

Песму из дечијег цртаћа „Нови свет” чули смо на Уна телевизији у јужњачкој верзији, али на тепиху, у изведби Принца и самопрокламоване принцезе од Врање, Ање Мит Весић. Слатко и оригинално, као некад на НС плусу, кад су Наташа Илић, Теодора Тапавички и Саша Бојовић певали „Тек је 12 сати”. Стара добра времена. 

Шокирам се кад читам колико је Дубравка Дуца Марковић имала мука да дође до заслужене и зарађене пензије, а сви смо расли уз њен „Хит месеца”. И, што би рекла Снежана Берић - Екстра Нена, „Мени не треба баја, ја сам баја за себе”. 

Не знам да ли је лепа Снешка у праву јер генерације које су рођене кад је она певала на Евровизији тврде да је баја неопходан. Јер ако се зовеш Јована уз то име иде и неки баја. И телевизија може да помогне да се нађе баја, чак може и да се испроводаџише. Тако је бар било у случају Јоване Јеремић. 

Схватања телевизије су се много променила за последњих четрдесет година. Дуг је пут од Дуце Марковић, Иване Бојић до тога како се данас постаје ТВ лице. Али, права ТВ звезда не треба да поставља питање: „Да ли знаш ко сам ја”.

 То ће да кажу гледаоци кад купују ТВ додатак, па препознају лице са насловнице, то ће да кажу на пијаци или на улици. Бити само лице са ТВ насловнице није лако. Није потребно само бити популаран. Потребно је имати и имиџ, који је прихватљив за све. И најтеже је правити забавни програм, а да не склизне у треш. 

И заиста сам одушевљен што је Рамбо Амадеус користио мотиве песме „Издали ме пријатељи, издао ме брат” Шемсе Суљаковић. А сјајно је и што је „Севдах бејби”  обрадио Шемсу на свој начин у једној песми. Али, ретко да сте Шемсу гледали на телевизији. Увек кажем да је деколте и минић Силване Арменулић граница и да је биографија Весне Змијанац историја. 

И размислите зашто је Лепа Брена била институција за све телевизије ЈРТ мреже, а неко се само могао вртети на Радио Шапцу. У новим временима се изгубила та граница ко може, а ко не може на телевизију. На телевизији су само звезде и не треба питање: „Да ли ти знаш ко сам ја”.

Александар Филиповић