НИНИНЕ МУСТРЕ: Резон
Како се приближавамо оном добу које је Тесла најављивао, добу у којем ћемо се све више бавити вибрацијама и њиховим фреквенцијама, тако се све чешће чује израз „резонанца“ или „резонанција“.
Делује да је то још један помодарски израз, али ја се добро сећам да сам још као мала слушала о паметним људима који имају „добар резон“. Такође сам слушала и о онима који добро „резонују“, те су због тога успешни и поштовани.
У том смислу резон има много везе са резонанцијом, али и са разумом, (енглески reason) па ми пада на памет да све оно што резонује са стварношћу, што је са њом у сагласју, све то води ка нечему мудром, добром и корисном. Све оно што је ван резона, то је оно што је глупо, бескорисно, у многим случајевима чак и опасно.
На мом личном примеру то функционише овако: ако је моја природа оптимистична и у суштини радосна, онда се ја врло лоше осећам у друштву негативних људи и у тешким и напетим ситуацијама. Знам да и оне морају да постоје, али тескоба коју осећам прецизно ме упозорава да ми у тим околностима није ту место и да би требало нешто да прeдузмем, да се удаљим или да се на неки начин заштитим. Ја са њима не резонирам!
Разумем оне људе којима су таква стања нека врста изазова, јер сви волимо узбуђења, а неки људи не умеју другачије да подигну свој адреналин, него кроз неке тешке ситуације. Они их проживљавају сваки пут изнова док их препричавају и због тога се труде да увек нађу нове саговорнике којима ће да препричају страшну ситуацију којој су присуствовали, или о којој су нешто чули.
Они једноставно резонују са том фреквенцијом и на тај начин је оживљавају и одржавају у животу. Онда се та енергија тако развије и згусне да и сама почиње да живи неки свој живот, а све што живи хоће и да расте и да се развија, па тражи да се још више на њу обраћа пажња.
Чим мало ослаби, она као да на неки необјашњив начин хушка свога творца: „Причај још мало о оној тужној сцени!“ или: „Испричај опет како ти је било тешко!“ и онда се та енергија, као облак све гушћег дима шири, расте и развија. То језачарани круг из којег се излази тешком муком, јер ствара неку врсту зависности, али довољно је мало природног резона и воље да се одабере дугачији начин, па да све почне да се мења и да свесно ослабимо тог негативца којег сами стварамо и вучемо са собом.
Све почиње од тога да приметим како се осећам. Када успем да приметим да ми нешто не прија и пре него што дођем кући и кажем себи да сам из неког разлога исцрпљена, онда могу да на време реагујем, да одаберем да о нечему другом причам, или да о нечему другом размишљам.
Кад пресечем доток своје пажње негативностима, оне се саме врло брзо повуку. А што је најважније, оставе ми простор да на миру смислим како бих проблем могла да решим, а не само да над њиме кукам. Тако бар ја резонујем и за сада доста добро напредујем.
Нина Мартиновић Армбрустер
