НИНИНЕ МУСТРЕ: Снага предака
Све је теже сналазити се у данашњем времену.
Превише је туге, превише очаја, беса и резигнираности са једне, а све више бахатости, гордости, манипулације и лажи са друге. Како остати миран када су немири свуда око тебе? Како се детету насмешити и уверити га да је све у реду, пружити му осећај заштићености, сигурности и спокоја када тога нигде око тебе нема? Кажу треба у себи пронаћи мир, пронаћи стабилност, снагу, спокој и сигурност, али како?
У једном периоду живота мислила сам да је довољно окренути главу, посветити своју пажњу ономе што је добро и лепо, али то је могуће само до одређене границе. Када оне најуже границе које поставим око себе неко покушава да пробије, морам да пружим отпор. Свако има свој начин. Ја рецимо више не трпим неистину.
Говорим у очи оно што имам да кажем лажљивцима, раскринкавам њихове приче и примећујем да колико год да су спремни далеко да иду, ипак се пред истином повлаче. Нерадо и споро, али истина их побеђује. Чисто срце које је отворено има много већу снагу од свих лажљиваца који своју манипулацију маскирају подизањем гласа и покушајима демонстрације силе у стилу „Знаш ли ти ко сам ја?“
Такве и сличне изјаве ме увек насмеју, јер се сетим оне приче како је службеница на шалтеру човеку који је имао неразумне захтеве и на крају као аргумент поставио то питање одговорила преко разгласа тражећи од обезбеђења да дође и помогне човеку који не зна ко је. Ако у тешким ситуацијама успе да се насмеје, човек добија невероватну снагу. Добија изненадни предах, јер се друга страна изненади и макар на кратко повуче.
А у том предаху може толико тога да се учини да се још већа моћ у себи прикупи. Са неколико дубоких удаха умири се и оснажи цео организам, а онда се човек подсети да светлост увек побеђује таму, како год у тренутку изгледало и да у свакоме од нас бораве хиљаде предака чије борбе и снагу преживљавања носимо у себи. Када год ми затреба додатна снага у некој ситуацији, помислим како нисам сама и замислим да иза мене стоје хиљаде мојих предака кроз које струји река живота и слива се у мене, овакву каква сам данас.
Та помисао је толико светла и снажна да имам осећај да могу да полетим. Сетим се правих речи, направим прави гест, осетим тачно шта да буде мој следећи корак. Ако се деси да се ствар не реши како бих желела, остајем мирна и сталожена знајући да је то само корак и да се све одвија баш онако како треба, учинила сам најбоље што сам могла, а живот ће да ми покаже како и шта даље.
Стрпљење и мир постижем само онда када дам све од себе. Тада нема никаквог осећаја кривице, нема разочарања и осећам да сви они који су били пре мене негде тамо климају главом у знак одобравања и уверавања да су заувек ту за мене, јер у мојим генима живе и даље. Хвала им за живот и за снагу.
Нина Мартиновић Армбрустер
