НИНИНЕ МУСТРЕ: Плоча и клин
Некада сам била озбиљна брбљивица. Могла сам сатима да причам без престанка и веровала сам да сам својим саговорницима занимљива и да су им моје приче забавне.
И трудила сам се да буду забавне. Дотеривала бих те своје приче разним детаљима, нисам се либила да понешто и измислим како би било што забавније. Такође сам могла сатима да појашњавам своје ставове, да идем у детаље како сам дошла до њих, да дајем примере из живота или да смишљам метафоре како би их људи што боље разумели, а све у нади да ће их прихватити. Било ми је баш важно да људи разумеју шта мислим и зашто тако мислим.
Како је време пролазило увиђала сам да је много мудрије да слушам шта други имају да кажу, да ћу тако проширити своје видике и нешто ново научити, па је моја брбљивост полако јењавала, а у слушању сам била све боља. Поред слуха, изоштрила су се и нека друга чула, поготово она која не спадају у оних пет општепознатих. Све сам боље осећала своје саговорнике.
Ситни покрети тела, мимика лица, положај у којем стоје или седе, све ми је то давало јаснију слику о томе каква је особа са којом разговарам, јер речи које изговарамо не морају увек да одражавају оно што заиста мислимо и како се осећамо.
У ствари, наша култура је наметнула да је оно што изговарамо често баш у супротности са оним што стварно мислимо и осећамо. И још мислимо да са тим можемо да се провучемо и да то нико не примећује.
Можда и не примећује на свесном нивоу, али негде дубоко у себи, свако још увек има тај осећај који даје сигнале да нешто не штима, да нешто шкрипи у комуникацији. Због тога су неспоразуми редовни пратиоци готово сваке комуникације.
Један од примера је мој покушај да некоме укажем на шансу да унапреди свој посао, свој наступ, своју комуникацију, али наилазим на отпор и питање да појасним на шта конкретно мислим.
Тада се обично упецам и дам неки пример као образац по којем та особа функционише и уместо да особа узме у обзир могућност да промени образац понашања, она крене да ми се правда и објашњава зашто се баш тако понашала у одређеној ситуацији.
Чак и на моје инсистирање да је то само пример и да не замерам, него само примећујем и сугеришем како да комуникација буде плодоноснија, та особа и даље инсистира да ми објашњава и препричава већ одиграни сценарио. И тако бисмо могли сатима „ја у клин, он у плочу“ и никакве користи од свега тога.
Зато све више ћутим, све мање објашњавам и све више ослушкујем, посматрам и осећам. И примећујем да је све више људи са којима се већ и погледом сасвим добро разумем, а то ме веома радује, јер не трошим енергију на објашњавање. А шта ће неко ко би да се објашњава мислити о мени, ионако зависи од тога шта тај мисли о себи и то нема много везе са мном. Између клина и плоче бирам свој мир.
Нина Мартиновић Армбрустер
