Пе­ва­чи­ца Ива­на Се­ла­ков: У но­ву го­ди­ну са скром­ним же­ља­ма

Ива­на наступа од сво­је 18. го­ди­не па јој је, ка­ко је ис­та­кла, би­ло чуд­но што је про­шлог 31. де­цем­бра се­де­ла код ку­ће у тре­нер­ци. Ово­га пу­та при­пре­мила је сја­јан на­ступ уз пу­но за­ба­ве и до­брог шти­мун­га.

– Пр­ви пут сам пе­вала на Зла­ти­бо­ру за до­чек са сво­јим бен­дом ко­ји је од про­шле го­ди­не у про­ши­ре­ном са­ста­ву. Уба­ци­ла сам две де­вој­ке ко­је пе­ва­ју пра­те­ће во­ка­ле и то ствар­но зву­чи вр­ло озбиљ­но, да не ка­жем кон­церт­но. Има­мо су­пер про­грам, ко­ји се са­сто­ји из мно­го поп пе­са­ма и на­рав­но ак­ту­ел­них и ста­рих на­род­ња­ка и све­га оног што пу­бли­ка слу­ша – ре­кла је на по­чет­ку ин­тер­вјуа за „Днев­ник“ Ива­на Се­ла­ков.

Ка­ква је за вас би­ла ова 2021. го­ди­на и при­ват­но и по­слов­но?

– Искре­но - го­ди­на као го­ди­на, ни­шта по­себ­но. Ме­ни је по­слов­но обе­ле­жи­ла то што по­ла го­ди­не ни­сам ни­шта ра­ди­ла. Од по­чет­ка го­ди­не па до кра­ја ма­ја ни­сам на­сту­па­ла због епи­де­ми­о­ло­шких ме­ра и мно­го нас је то спу­та­ва­ло у сва­ком сми­слу. Он­да смо кре­ну­ли да ра­ди­мо по­чет­ком ју­на и, ево, до са­да смо нон-стоп ра­ди­ли и то ми је не­ка­ко да­ло сна­гу јер пр­вих шест ме­се­ци је би­ло ствар­но стра­шно. Ми се по­ро­дич­но ба­ви­мо истим по­слом па је те­шко ка­да си при­ну­ђен да се­диш и не мо­жеш да ра­диш, а гле­даш са стра­не љу­де ко­ји од­ла­зе на по­сао, без об­зи­ра на епи­де­ми­о­ло­шку си­ту­а­ци­ју. Ми смо се­де­ли код ку­ће скр­ште­них ру­ку и то је би­ло баш фру­стри­ра­ју­ће. При­ват­но, 2021. го­ди­на би­ла ми је див­на, без об­зи­ра на то што ни­смо пу­то­ва­ли као ра­ни­је и би­ли ак­тив­ни ко­ли­ко смо ина­че. Од ка­ко сам по­ста­ла мај­ка ме­ни је сва­ки дан пре­леп са мо­јом Кру­ном ко­ја сва­ки дан не­што но­во зна и ра­ди.

Шта би­сте по­же­ле­ли се­би у 2022. го­ди­ни?

– Пре све­га оно што же­лим и сви­ма оста­ли­ма - да бу­де­мо здра­ви, да бу­де­мо срећ­ни и, на­рав­но, да бу­де­мо за­јед­но сло­жни. Ни­ка­да ни­сам има­ла не­ке не­нор­мал­не и ве­ли­ке же­ље, увек сам би­ла скром­на и та­ква ћу би­ти и са­да. По­го­то­во због ове це­ле си­ту­а­ци­је. По­же­ле­ла бих нам и да ра­ди­мо, да не бу­де­мо спу­та­ни, као у по­след­ње вре­ме. Све оста­ло што се де­си пре­ко то­га, ме­ни је увек ве­ли­ка на­гра­да. 

Је­сте ли онај тип осо­бе ко­ји обо­жа­ва пра­зни­ке и да ли у ва­ма они иза­зи­ва­ју не­ке по­себ­не емо­ци­је и се­ћа­ња или не?

– Ни­сам од оних еуфо­рич­них. Спо­ји се Но­ва го­ди­на са Бо­жи­ћем па ми је то ле­по. По­го­то­во што имам ћер­ку па смо сад за­јед­но пр­ви пут ове го­ди­не нас две ки­ти­ле јел­ку. Са­да ми има по­ен­ту то укра­ша­ва­њу ку­ће јер она ужи­ва у то­ме и у по­кло­ни­ма. Ме­ни је ле­по, али ни­сам лу­да за пра­зни­ци­ма. Ра­ни­је сам мо­гла и без укра­са, а са­да већ не, због ње (смех).

До­ста ва­ших ко­ле­га је му­зи­ку ста­ви­ло на па­у­зу због ко­ро­не, а чи­ни ми се да сте и ви па­у­зи­ра­ли свој тем­по, па већ ду­го ни­сте из­да­ли не­што аутор­ски, но­во. Да ли је то због кри­зе аутор­ства или због ко­ро­не још увек ни­је па­мет­но из­да­ва­ти но­ве пе­сме?

– Има и јед­ног и дру­гог, али у мом слу­ча­ју је то пре све­га што не успе­вам да на­ђем пе­сму ко­ја ми се до­па­да. Ка­да је кре­ну­ло ово са ко­ро­ном и ка­да су пе­ва­чи пре­ста­ли да на­сту­па­ју ми­слим да су и ауто­ри пре­ста­ли да пи­шу пе­сме, јер ми­слим да ни­су има­ли ко­ме ни да их про­да­ју. Ви­ше од две го­ди­не не успе­вам да чу­јем не­што што ми се до­па­да. Не­мам про­блем да сни­мим пе­сму, иако је би­ла те­шка си­ту­а­ци­ја, па пе­ва­чи ни­су же­ле­ли да сни­ме пе­сме, јер то зна­чи да­ти ужа­сно мно­го па­ра а мо­жеш да је пре­зен­ту­јеш на Ју­тју­бу, не мо­жеш да је пе­ваш ужи­во и са­мим тим да вра­тиш уло­же­ни но­вац. Ја­ко же­лим да на­ђем не­ку пе­сму ко­ја ми се сви­ђа. У по­след­ње вре­ме сам сни­ма­ла не­ке дру­ге ства­ри, па сам та­ко нпр. об­ра­ди­ла Кне­зо­ву пе­сму „Бу­ба­ма­ра“.

Шта се де­ша­ва са ва­шом кре­а­тив­но­шћу, ви сте та­ко­ђе пи­са­ли не­ке пе­сме за се­бе и дру­ге?

– Па и ја сам у кри­зи аутор­ства (смех). Ни­сам има­ла вре­ме­на искре­но, те пе­сме ко­је сам пи­са­ла ура­ди­ла сам мно­го ра­ни­је па сам их ду­го др­жа­ла „у фи­о­ци“. А, искре­но, не­што се не про­на­ла­зим у овим мо­дер­ним пе­сма­ма ко­је су сад мејнстрим ме­ђу мла­ђом по­пу­ла­ци­јом, а не про­на­ла­зим се ни у на­род­ња­ци­ма. Ја сам не­што из­ме­ђу, а изгледа је та­квих пе­са­ма тре­нут­но нај­ма­ње на тр­жи­шту. Мо­жда да хо­ћу да сни­мим не­ку мо­дер­ну мла­да­ча­ку пе­сму мо­жда бих лак­ше на­шла, не­го ову ко­ју тра­жим.

На сце­ну ни­сте ста­ли као де­те, већ ка­да сте са­зре­ли. Ко­ли­ко вам је то по­мо­гло да ва­ша ка­ри­је­ра бу­де баш ова­ква - не­на­ме­тљи­ва, без скан­да­ла и да у ту тр­ку за хи­то­ви­ма ула­зи­те са­мо сво­јим гла­сом?

– Си­гур­но ми је по­мо­гло то што сам би­ла зре­ли­ја и што сам има­ла не­ко жи­вот­но ис­ку­ство. Ишла сам по­ла­ко, а не гла­вом кроз зид. Гле­дам да­на­шње „ста­ри­је тинејџере“ ко­ји ула­зе у свет шо­у­би­зни­са - мно­ги од њих су не­сна­ђе­ни. Де­си им се не­ки бум пре­ко но­ћи па не уме­ју да се но­се са тим јер су мла­ди и до­жи­ве ха­ос у гла­ви. Ја сам зна­ла шта хо­ћу у му­зи­ци и он­да сам мо­жда баш за­то прет­ход­них 15-ак го­ди­на ишла по­сте­пе­но. Зна­ла сам шта хо­ћу, а пре све­га шта не­ћу (смех). Не­ћу скан­да­ле, не­ћу у ме­ди­је по сва­ку це­ну, не же­лим на­слов­не стра­не са­мо да би се о ме­ни пи­са­ло. Ме­не је за­ни­мао му­зич­ки ква­ли­тет, до­бар бенд ко­ји ће би­ти уз ме­не, до­бар му­зич­ки про­грам, ле­пе пе­сме без не­ких ул­тра ба­нал­них тек­сто­ва. И ко­ли­ко год то је­сте био не­ки те­жи пут, у мом слу­ча­ју се по­ка­за­ло да то је­сте пут ко­ји има тра­ја­ње. По­треб­но је мно­го жи­ва­ца и енер­ги­је јер да­нас да би­сте би­ли по­зна­ти и по­пу­лар­ни уоп­ште ни­је по­треб­но да има­те ни му­зич­ко зна­ње ни тра­ја­ње. До­вољ­но је да на­пра­ви­те не­ки скан­дал, да се да не­ка из­ја­ва, да се ура­ди не­што у ри­ја­ли­ти­ју и ти си већ по­знат. Одр­жа­ти тра­ја­ње је већ ствар до­брих пе­са­ма и до­брог во­ђе­ња ка­ри­је­ре.

Ка­ко у тој по­пу­лар­но­сти чо­век оста­ви по стра­ни то да му не­ко без раз­ло­га на­пи­ше нај­ру­жни­је ре­чи на дру­штве­ним мре­жа­ма и да ли вас по­ре­ме­те?

– Ту су опет мо­је го­ди­не, да имам 18 го­ди­на не знам ка­ко бих ре­а­го­ва­ла и ко­ли­ко би ме то по­го­ди­ло или не, али сад ка­да имам го­ди­на ко­ли­ко имам и жи­вот­но ис­ку­ство знам ка­ко мо­гу да ре­а­гу­јем у јед­ној та­квој си­ту­а­ци­ји. Има љу­ди ко­ји уста­ну и раз­ми­шља­ју о то­ме ко­ме ће да­нас не­што ру­жно да ура­де или на­пи­шу, а то је ја­ко ру­жно. Али ствар је од­у­пре­ти се и уме­ти да се но­сиш са тим, да те та­кве ства­ри не по­га­ђа­ју. Ве­ро­ват­но је и ме­не је пр­ви пут не­што по­го­ди­ло и дру­ги и тре­ћи пут, а он­да по­сле на­у­чиш ка­ко да те та­кве ства­ри не по­го­де или да бло­ки­раш та­кву осо­бу или је из­бри­шеш. При­ме­ти­ла сам и да та­кве осо­бе ра­чу­на­ју на то да им на ру­жан ко­мен­тар ни­ко не­ће ни­шта од­го­во­ри­ти, али ка­да им не­што од­го­во­риш истим је­зи­ком он­да се они упла­ше и по­ву­ку. Ни­је им све­јед­но ка­да им јав­на лич­ност од­го­во­ри јав­но.

Да, а ви­де­ли смо шта се до­го­ди­ло са Ју­тју­бер­ком ко­ја ни­је мо­гла да под­не­се та­кав при­ти­сак....

– Да, упра­во су за­то бит­не те го­ди­не. Ка­да имаш 20 го­ди­на ја­ко ти је бит­но шта јав­ност и сви дру­ги ми­сле о те­би, а што си ста­ри­ји схва­таш да ти је то све ма­ње ва­жно. Да ти је бит­но шта ми­сле љу­ди из твог бли­ског окру­же­ња. То што та де­вој­ка ни­је уме­ла да се но­си са тим је са­мо од­ли­ка мла­дих го­ди­на. То ми је мно­го стра­шно и не мо­гу да ве­ру­јем да због та­квих ба­нал­них ства­ри она од­у­зе­ла се­би жи­вот. То је ствар­но не­што због че­га сви тре­ба да се за­пи­та­мо шта је ово и где нас во­ди. И шта мо­же­мо учи­ни­ти да се то ви­ше не де­ша­ва.

Вла­ди­мир Би­је­лић