Николина Вујевић глумица: Улогу спремила за пет сати

На недавно одржаној премијери, публика није ни приметила да Николина није припремала представу с остатком екипе те да је на брзину ускочила у улогу Шоле. Аплауз је наградио њену храброст, једанако као што је живот наградио њену иницијативу јер је Николина први контакт с Позориштем младих остварила када им је понудила монодраму коју је сама написала тако стварајући себи послове у времену када је корона потпуно променила глумачку сцену.

Како се неко спреми за улогу Шиле у „Коси” за пет сати, а да притом нико од гледалаца није приметио нити наслутио да је у питању замена? Како је изгледала цела ситуација и припрема?

-Можда ни ја сама не знам како, све је то била ствар адреналина, тренутне концентрације и фокусираности, али пре свега огромне љубави према позоришту, мјузиклу, а овој представи поготово. Волим изазове, раније сам била много несигурнија у себе, можда се и сада још увек борим са тим, па себе намерно бацам у ватру јер те такве ствари ојачају и колико год да су стресне, мислим да су нам потребне, јер на крају крајева овај посао и јесте ствар датог тренутка који је у већини случајева страшно кратак и ако га не искористиш на прави начин може скупо да те кошта. Цела ситуација тога дана била је страшно хаотична, али ништа не бих успела без дивних колега, као и свих осталих људи из екипе који су све време били уз мене и пружали ми помоћ и подршку. Верујем да је њима можда било и горе него мени, јер нису знали шта да очекују, али све време сам их уверавала да знам шта радим, а и ако не будем знала, заједно смо и сигурно једни друге нећемо оставити на цедилу, суштина односа је изнад сваке заборављене реплике. И ето, снашли смо се.

Селфи је настао када се Николина захвалила екипи из представе „Коса” на помоћи да уђе у улогу Шиле за непуних пет сати, те им је тик пред почетак пожелела срећу у Вибер групи. „Послала сам им овај селфи и написала: „Биће све ОК, срећно и вама са мном, ха ха ха!”

Шта за тебе и твоју генерацију представља „Коса”, како гледаш на те идеале?

Сећам се пре неколико година, по први пут сам ошишала своју иначе увек дугу и јако густу косу. Моја мајка је била против тога, и увек ми је понављала да је сва моја снага у тој коси и да сам по њој препознатљива људима. И заиста када се осврнем сада на те године, то нисам била ја, и као да је са том косом отишао један снажан део мене, а остао неки слабији, несигурнији. Брзо је она порасла, а ја сам се поново вратила себи, чврсто верујући у своја уверења, поново волећи себе и тај прелеп осећај слободе када можеш да будеш оно што заиста јеси. То је за мене и овај мјузикл одувек био, борба за слободу и аутентичност. Мислим да моја генерација није свесна какву моћ у себи има, какву снагу поседујемо и да је наша дужност да мењамо свет.

Како видиш будућност мјузикла, с обзиром на то да је с „Ла ла лендом” покушан својеврсни повратак који ипак није заживео?

-Мјузикл ће заувек да живи, јер ће људи вечно имати потребу да се изразе кроз музику и плес. Мислим да оно што речима не можемо да искажемо, то наставља музика и покрет, а понекад речи и нису потребне, а то нам показује све већа присутност физичког театра. Е сад, ја сам баш старински тип који воли старе холивудске мјузикле и појава „Ла Ла Ланда” као омажа свему томе, мени је посебно драга и мислим да је сјајно урађен, тако да се надам да се ту неће зауставити. Ево, недавно је изашла Спилбергова верзија чувеног „West сиде story ”, нисам још гледала па не могу да судим, али сложићете се да нико не би очекивао од њега да режира мјузикл, тако да, има наде.

Ти си особа која је сама себи створила прилику јер си завршила Академију усред пандемије и одлучила да напишеш монодраму? Да ли је то била пословна одлука или потреба душе?

-Монодраму сам почела да радим још када нисмо ни слутили каква пандемија ће нас задесити. Она је дефинитивно била потреба моје душе, почетна идеја настала је након мог повратка из Њујорка, који ме инспирисао да почнем да се бавим кабареом и стендапом, а онда се много више продубила након психотерапије и мог сусрета са неким личним несигурностима и страховима.

Дакле монодрама је заправо о твом животу. Колико је тешко потпуно оголити себе у времену када је и ријалити заправо маска и фолирање?

Дефинитивно јесте прича о мом животу, од чега сам поприлично дуго бежала јер сам се бојала баналности и стално сам се питала кога би занимали моји проблеми? Онда временом, слушајући и посматрајући разне људе, дошла сам до закључка да сви делимо исте проблеме, поготово у том развојном путу када тражиш себе и питаш се о смислу свога постојања. Тако да сам скупила храброст да проговорим не само у своје него и у име свих оних који се гуше у својим несигурностима и сумњају у сваки свој корак, а то их блокира у многим сегментима живота.

Где те још можемо гледати у позоришту и да ли има неких изгледа да се појавиш у некој серији, с обзиром на тренутну хиперпродукцију?

Од фебруара у новом наслову Позоришта младих „Паклена поморанџа” коју режира Кокан Младеновић, затим „Београдска трилогија” Ивана Вање Алача у ЈДП-у, „Загреб-Београд виа Сарајево” Горчина Стојановића такође ЈДП, „Вештице из Салема” Српско народно позориште и наравно „Коса” у Позоришту младих. Ту је и монодрама „Нина”  која још увек тражи своје место, али да будем искрена волела бих да је играм на разним сценама у што више градова, она је нешто што припада само мени и желим да тако и остане.

А што се малих екрана тиче, страшно вапим за сусретом са камером и једва чекам да се сретнемо, онако истински, квалитетно и надам се дуговечно.

Када би имала неограничена средства, коју би представу, емисију или филм креирала?

Када бих имала неограничена средства, направила бих квалитетан мјузикл у Србији, који може да парира нашем култном „Љубав и мода”, а након тога бих снимила серију која би сигурно озбиљно, али на духовит начин говорила о психичким проблемима. Мислим да сам скромна! (Смех)

Снежана Милановић