Nikolina Vujević glumica: Ulogu spremila za pet sati

Na nedavno održanoj premijeri, publika nije ni primetila da Nikolina nije pripremala predstavu s ostatkom ekipe te da je na brzinu uskočila u ulogu Šole. Aplauz je nagradio njenu hrabrost, jedanako kao što je život nagradio njenu inicijativu jer je Nikolina prvi kontakt s Pozorištem mladih ostvarila kada im je ponudila monodramu koju je sama napisala tako stvarajući sebi poslove u vremenu kada je korona potpuno promenila glumačku scenu.

Kako se neko spremi za ulogu Šile u „Kosi” za pet sati, a da pritom niko od gledalaca nije primetio niti naslutio da je u pitanju zamena? Kako je izgledala cela situacija i priprema?

-Možda ni ja sama ne znam kako, sve je to bila stvar adrenalina, trenutne koncentracije i fokusiranosti, ali pre svega ogromne ljubavi prema pozorištu, mjuziklu, a ovoj predstavi pogotovo. Volim izazove, ranije sam bila mnogo nesigurnija u sebe, možda se i sada još uvek borim sa tim, pa sebe namerno bacam u vatru jer te takve stvari ojačaju i koliko god da su stresne, mislim da su nam potrebne, jer na kraju krajeva ovaj posao i jeste stvar datog trenutka koji je u većini slučajeva strašno kratak i ako ga ne iskoristiš na pravi način može skupo da te košta. Cela situacija toga dana bila je strašno haotična, ali ništa ne bih uspela bez divnih kolega, kao i svih ostalih ljudi iz ekipe koji su sve vreme bili uz mene i pružali mi pomoć i podršku. Verujem da je njima možda bilo i gore nego meni, jer nisu znali šta da očekuju, ali sve vreme sam ih uveravala da znam šta radim, a i ako ne budem znala, zajedno smo i sigurno jedni druge nećemo ostaviti na cedilu, suština odnosa je iznad svake zaboravljene replike. I eto, snašli smo se.

Selfi je nastao kada se Nikolina zahvalila ekipi iz predstave „Kosa” na pomoći da uđe u ulogu Šile za nepunih pet sati, te im je tik pred početak poželela sreću u Viber grupi. „Poslala sam im ovaj selfi i napisala: „Biće sve OK, srećno i vama sa mnom, ha ha ha!”

Šta za tebe i tvoju generaciju predstavlja „Kosa”, kako gledaš na te ideale?

Sećam se pre nekoliko godina, po prvi put sam ošišala svoju inače uvek dugu i jako gustu kosu. Moja majka je bila protiv toga, i uvek mi je ponavljala da je sva moja snaga u toj kosi i da sam po njoj prepoznatljiva ljudima. I zaista kada se osvrnem sada na te godine, to nisam bila ja, i kao da je sa tom kosom otišao jedan snažan deo mene, a ostao neki slabiji, nesigurniji. Brzo je ona porasla, a ja sam se ponovo vratila sebi, čvrsto verujući u svoja uverenja, ponovo voleći sebe i taj prelep osećaj slobode kada možeš da budeš ono što zaista jesi. To je za mene i ovaj mjuzikl oduvek bio, borba za slobodu i autentičnost. Mislim da moja generacija nije svesna kakvu moć u sebi ima, kakvu snagu posedujemo i da je naša dužnost da menjamo svet.

Kako vidiš budućnost mjuzikla, s obzirom na to da je s „La la lendom” pokušan svojevrsni povratak koji ipak nije zaživeo?

-Mjuzikl će zauvek da živi, jer će ljudi večno imati potrebu da se izraze kroz muziku i ples. Mislim da ono što rečima ne možemo da iskažemo, to nastavlja muzika i pokret, a ponekad reči i nisu potrebne, a to nam pokazuje sve veća prisutnost fizičkog teatra. E sad, ja sam baš starinski tip koji voli stare holivudske mjuzikle i pojava „La La Landa” kao omaža svemu tome, meni je posebno draga i mislim da je sjajno urađen, tako da se nadam da se tu neće zaustaviti. Evo, nedavno je izašla Spilbergova verzija čuvenog „West side story ”, nisam još gledala pa ne mogu da sudim, ali složićete se da niko ne bi očekivao od njega da režira mjuzikl, tako da, ima nade.

Ti si osoba koja je sama sebi stvorila priliku jer si završila Akademiju usred pandemije i odlučila da napišeš monodramu? Da li je to bila poslovna odluka ili potreba duše?

-Monodramu sam počela da radim još kada nismo ni slutili kakva pandemija će nas zadesiti. Ona je definitivno bila potreba moje duše, početna ideja nastala je nakon mog povratka iz Njujorka, koji me inspirisao da počnem da se bavim kabareom i stendapom, a onda se mnogo više produbila nakon psihoterapije i mog susreta sa nekim ličnim nesigurnostima i strahovima.

Dakle monodrama je zapravo o tvom životu. Koliko je teško potpuno ogoliti sebe u vremenu kada je i rijaliti zapravo maska i foliranje?

Definitivno jeste priča o mom životu, od čega sam poprilično dugo bežala jer sam se bojala banalnosti i stalno sam se pitala koga bi zanimali moji problemi? Onda vremenom, slušajući i posmatrajući razne ljude, došla sam do zaključka da svi delimo iste probleme, pogotovo u tom razvojnom putu kada tražiš sebe i pitaš se o smislu svoga postojanja. Tako da sam skupila hrabrost da progovorim ne samo u svoje nego i u ime svih onih koji se guše u svojim nesigurnostima i sumnjaju u svaki svoj korak, a to ih blokira u mnogim segmentima života.

Gde te još možemo gledati u pozorištu i da li ima nekih izgleda da se pojaviš u nekoj seriji, s obzirom na trenutnu hiperprodukciju?

Od februara u novom naslovu Pozorišta mladih „Paklena pomorandža” koju režira Kokan Mladenović, zatim „Beogradska trilogija” Ivana Vanje Alača u JDP-u, „Zagreb-Beograd via Sarajevo” Gorčina Stojanovića takođe JDP, „Veštice iz Salema” Srpsko narodno pozorište i naravno „Kosa” u Pozorištu mladih. Tu je i monodrama „Nina”  koja još uvek traži svoje mesto, ali da budem iskrena volela bih da je igram na raznim scenama u što više gradova, ona je nešto što pripada samo meni i želim da tako i ostane.

A što se malih ekrana tiče, strašno vapim za susretom sa kamerom i jedva čekam da se sretnemo, onako istinski, kvalitetno i nadam se dugovečno.

Kada bi imala neograničena sredstva, koju bi predstavu, emisiju ili film kreirala?

Kada bih imala neograničena sredstva, napravila bih kvalitetan mjuzikl u Srbiji, koji može da parira našem kultnom „Ljubav i moda”, a nakon toga bih snimila seriju koja bi sigurno ozbiljno, ali na duhovit način govorila o psihičkim problemima. Mislim da sam skromna! (Smeh)

Snežana Milanović