КАДА МАЧКА И БАШТОВАН НАСЛЕДЕ МИЛИЈАРДЕ: Ево како су богаташи закинули породицу за наследство

Са­мо не­ки од оних ко­ји су у јав­но­сти при­зна­ли да сво­јој де­ци не­ће оста­ви­ти сво­је бо­гат­ство су Бил Гејтс, Илон Маск, Марк За­кер­берг али и хо­ли­вуд­ске зве­зде као што су Ми­ла Ку­нис, Гор­дон Рем­зи, удо­ви­ца Сти­ва Џоб­са и мно­ги дру­ги. Та­ко је јав­ност шо­ки­ра­ла вест о то­ме да ми­ли­о­не­ри свој но­вац оста­вља­ју ни ма­ње ни ви­ше не­го сво­јим ба­што­ва­ни­ма или пак, ко­ли­ко год то су­лу­до зву­ча­ло, сво­јим кућ­ним љу­бим­ци­ма.

Глав­ни де­о­ни­чар брен­да Хер­мес, им­пе­ри­је лук­су­зних тор­би­ца, 80-го­ди­шњи Фран­цуз Ни­ко­лас Пи­ех, упра­во је та­ко из­не­на­дио јав­ност ка­да је ре­као да ће део свог бо­гат­ства оста­ви­ти ба­што­ва­ну. Про­це­њу­је се да ње­го­во бо­гат­ство из­но­си око 10 ми­ли­јар­ди швај­цар­ских фра­на­ка. На­и­ме, Пи­ех је са­мац ко­ји не­ма де­цу, а ујед­но је на­след­ник, би­зни­смен и по­то­мак Тје­ри­ја Ер­ме­са у пе­тој ге­не­ра­ци­ји. Та ње­го­ва од­лу­ка је по­кре­ну­ла јав­ну бит­ку са до­бро­твор­ном ор­га­ни­за­ци­јом „Исоц­ра­тес“ ко­ју је Пи­ех осно­вао 2011. го­ди­не за фи­нан­си­ра­ње „за­шти­те и про­мо­ци­је јав­не де­ба­те“, ко­јој је пр­вен­стве­но би­ла под уго­во­ром о на­сле­ђи­ва­њу. Уме­сто то­га, овај ми­ли­јар­дер је од­лу­чио да сма­њи ње­но фи­нан­си­ра­ње, те да усво­ји свог 51-го­ди­шњег бив­шег ба­што­ва­на и за­ве­шта му ми­ли­јар­де. Иако се фон­да­ци­ја, ко­ја има ше­сто­чла­ни од­бор, то­ме про­ти­ви, овај де­о­ни­чар је истин­ски спре­ман да сво­је бо­гат­ство оста­ви у ру­ка­ма му­шкар­ца из скром­не ма­ро­кан­ске по­ро­ди­це.

Не­ки су се пак од­лу­чи­ли да бо­гат­ство оста­ве сво­јој де­ци, ме­ђу­тим, не у пот­пу­но­сти. На­и­ме, је­дан од нај­бо­га­ти­јих љу­ди у Ми­чи­ге­ну Ве­линг­тон Р. Берт има­ње је­сте оста­вио сво­јој по­ро­ди­ци, но они су га на­сле­ди­ли тек 100 го­ди­на на­кон ње­го­ве смр­ти. Ве­линг­тон Р. Берт је сво­је не­ве­ро­ват­но ве­ли­ко бо­гат­ство оства­рио у ин­ду­стри­ји др­ве­та и гво­жђа, у до­ба пљач­ка­шких ба­ро­на. Он је умро 1919, у сво­јој 87. го­ди­ни, а у те­ста­мен­ту је, из не­по­зна­тих раз­ло­га, од­ре­дио да се ве­ћи­на ње­го­вог бо­гат­ства, од 110 ми­ли­о­на до­ла­ра, по­де­ли тек 21 го­ди­ну на­кон смр­ти ње­го­вог по­след­њег пре­жи­ве­лог уну­ка. Та уну­ка је пре­ми­ну­ла 1989. го­ди­не, а 12 по­то­ма­ка је то бо­гат­ство по­де­ли­ло 2010. го­ди­не. Мно­ги исто­ри­ча­ри на­во­де упра­во ту чи­ње­ни­цу да се ни­ка­да не­ће са­зна­ти због че­га се овај ми­ли­о­нер од­лу­чио на ова­кав по­тез, али је си­гур­но да су се ње­го­ви по­том­ци, 92 го­ди­не на­кон Бер­то­ве смр­ти, има­ли че­му ра­до­ва­ти.

За­ни­мљи­ва је и чи­ње­ни­ца да не­ким ул­тра бо­га­та­ши­ма ни­је ни па­ло на па­мет да свој но­вац оста­ве дру­гом чо­ве­ку, не­го су огром­но бо­гат­ство на­ме­ни­ли сво­јим кућ­ним љу­бим­ци­ма. Упра­во та­ко је и ис­так­ну­ти Карл Ла­гер­фелд, кре­а­тив­ни ди­рек­тор фран­цу­ске мод­не ку­ће Ша­нел, сво­је бо­гат­ство за­ве­штао сво­јој по­зна­тој мач­ки под име­ном Cho­u­pet­te. Ње­го­во бо­гат­ство се про­це­њу­је на око 300 ми­ли­о­на до­ла­ра, а ко­ли­ко је ова бур­ман­ска мач­ка тач­но на­сле­ди­ла на­кон ње­го­ве смр­ти ни­је у пот­пу­но­сти по­зна­то. Иако се не зна та­чан из­нос, ова мач­ка је за­си­гур­но оста­ла бо­га­ти­ја од ве­ћи­не љу­ди на све­ту. Осим на­след­ства, она то­ком го­ди­не оства­ру­је при­хо­де и од ма­не­кен­ства, а њен ин­ста­грам про­фил већ по­ка­зу­је и да пу­ту­је са сти­лом. Њу пре­но­се у Луј Ви­тон но­са­чи­ма од 2.000 до­ла­ра и пу­ту­је у при­ват­ним ави­о­ни­ма, а по­зна­ти че­сто сла­ве њен лик и де­ло, ко­сти­ми­ма мач­ке, ко­је но­се на лук­су­зним про­сла­ва­ма и мод­ним до­га­ђа­ји­ма.

Ме­ђу ми­ли­о­не­ри­ма се из­не­на­да на­шао и је­дан чо­век због са­мо сли­чај­ног су­сре­та у пар­ку, док је с дру­ге стра­не јед­на имућ­на по­ро­ди­ца оста­ла с не­ко­ли­ко нов­чи­ћа у џе­пу. На­и­ме, да­нас по­знат као пу­сти­њак Доџ­ви­ла, Ар­чи­балд Ме­кар­тур из Ви­скон­си­на умро је по­чет­ком 1900-их. Сва­ком чла­ну сво­је по­ро­ди­це оста­вио је по са­мо пет до­ла­ра, али то ни­је оно што их је шо­ки­ра­ло. Он је, оста­так свог нов­ца, ко­ји би да­нас из­но­сио око 3 ми­ли­о­на до­ла­ра, за­ве­штао чо­ве­ку са ко­јим се спри­ја­те­љио на клу­пи у пар­ку.

Има још слу­ча­је­ва да је не­ко по­стао ми­ли­о­нер пу­ком сре­ћом. Лу­ис Кар­лос је био углед­ни Пор­ту­га­лац, бо­га­ти ари­сто­кра­та, ко­ји је умро нео­же­њен, без де­це и без мно­го при­ја­те­ља. Од­лу­чио је да 2007. го­ди­не сво сво­је бо­гат­ство на бан­ков­ном ра­чу­ну, ку­ћу у Пор­ту­га­лу, 12-соб­ни стан, лук­су­зни ауто­мо­бил и два мо­то­ци­кла да по­де­ли на 20 љу­ди. Оно што је би­зар­но у це­лој при­чи, је­сте то што је љу­де на­су­мич­но иза­брао из ли­са­бон­ског те­ле­фон­ског име­ни­ка и то де­сет го­ди­на пре сво­је смр­ти. Све­док пот­пи­са­ном те­ста­мен­ту је био ње­гов при­ја­тељ Ани­бал Ка­стро, ко­ји је од­лу­ку овог Пор­ту­гал­ца об­ја­снио с два раз­ло­га. Пр­ви раз­лог за то је, ка­ко се на­во­ди, би­ла же­ља да се ство­ри кон­фу­зи­ја, што је сва­ка­ко и ус­пео, а дру­го је не­при­ја­тељ­ство пре­ма др­жа­ви за ко­ју је ми­слио да му, ка­ко се прет­по­ста­вља, це­лог жи­во­та оти­ма но­вац. На­и­ме, Лу­ис Кар­лос је, иако се хва­лио сво­јом пле­ме­ни­том пор­ту­гал­ском ло­зом, био не­сре­ћан чо­век. Као ван­брач­ни син јед­не ари­сто­крат­ске же­не, ни­је био во­љен, иако је био бо­гат, ни­је имао соп­стве­но по­том­ство, а имао је и ма­ло при­ја­те­ља. Он је, ка­да је би­ло вре­ме за пи­са­ње те­ста­мен­та, тра­жио од но­та­ра да му да ко­пи­ју по­ме­ну­тог те­ле­фон­ског име­ни­ка из ко­јег је, на­су­мич­но, из­ву­као не­ко­ли­ко име­на. На­кон ње­го­ве смр­ти, срећ­ни до­бит­ни­ци су до­би­ли пи­смо адво­ка­та у ко­јем се на­во­ди то да мо­гу да за­тра­же део ње­го­вог бо­гат­ства. Је­дан од до­бит­ни­ка је 70-го­ди­шња же­на Хе­лен, ко­ја је за је­дан пор­ту­гал­ски лист из­ја­ви­ла: „Ми­сли­ла сам да је то не­ка окрут­на ша­ла“, али и до­да­ла да за Лу­и­са Кар­ло­са ни­ка­да ни­је ни чу­ла.

Ива­на Ја­пун­џа