VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Fruška sakristija sovinjona

U razgovoru vođenom pre desetak dana u Sremskim Karlovcima, vlasnik najvećeg vinskog hrama u Sremu nije bio u prilici da mi omogući pravu „overu” kapljice koja je među hiljadama vina iz 25 zemalja osvojila treće mesto među belim vinima. Naši vinski „šmekeri” otkrili su ga i popili, mnogo pre nego što je ono servirano međunarodnom ocenjivačkom žiriju u Beogradu. 

Još jedan argument tvrdnjama da se i kod nas stvara vinska kultura, da je među našim enofilima sve više onih sa negovanim nepcem, koji vode računa o tome šta i koliko piju.

Ohlađena i orošena buteljka platinastog sovinjona je na stolu. Tako više ne moram da verujem na reč ni Bajilu, ni stručnjacima beogradskog žirija. O ukusima se ne raspravlja, kaže stara narodna mudrost. To posebno važi za vino jer njegova ocena uvek je subjektivna. Stručni žiriji postoje zato da se njihovim subjektivnim čulima dođe do što objektivnijeg vrednovanja. 

U životu, međutim, postoji samo jedan pravi sudija: onaj koji ga pije. Da bi se u njemu istinski uživalo treba ga poznavati, znati što više o njemu kao jednoj od najsloženijih tekućina na Zemlji. Njegovom autopsijom, nauka je otkrila da ono sadrži više od hiljadu i po sastojaka. Ima ih još neotkrivenih.

Imajući sve to na umu, Bajilovom sovinjonu pristupam sa velikim očekivanjem, sa nestrpljenjem i radošću. Prvi gutljaj dobro sam „prožvakao”, pustio niz grlo i zatvorenih usta izdahnuo kroz nos, kako su me davno naučili moji profesori. Osetio sam neko čudesno blaženstvo, koje se javlja samo u retkim prilikama, u susretu sa velikim vinima. 

Prvi utisak koji sam zapisao u svom novinarskom notesu bio je: „Još jedan dokaz da u Fruškoj gori mogu da rađaju sovinjoni sa ništa manje sjaja nego u njegovoj domovini u dolini Loare u Francuskoj”. Posle nekoliko velikih vina ovog novog gosta u našim sremskim vinogradima Bajilo je definitivno potvrdio da je Fruška gora prava sakristija za ovu lozu.

Boja vina je žutozelenkasta. Na zidovima čaše ostavlja gusti trag, koji brzo prelazi u suze koje govore o tome da je reč o vinu koje ima čvrstu kičmu. Već prvi udah prilično je intenzivan u kome se mešaju čisti voćno-cvetni mirisi, prepoznatljivo sovinjonski, divlja špargla, limun, ribizla, zelene jabuke i kruške, dinje, trave... 

Kad udahnete duboko pre svakog gutljaja, do izražaja dolazi bogatstvo vina i sovinjonski karakter koji se prekrasno otvara na nepcu. Ugodni travnati karakter prate druge složene arome, trajno sveže i sočne. Atraktivna struktura upošljava kompletnu jezičku čulnu aparaturu stvarajući užitak u personalnosti i izbalansiranosti ovoga vina. Na ukusu je drastično suvo, ali bogato i zaobljeno, sa visokim kiselinama koje maestralno kontroliše relativno jaki alkohol od 13,5 maligana.

Na pitanje zašto ova sorta, široko raširena po svetu, za koju Francuzi drže da je „kralj vina i vino kraljeva”, kod nas stiže stidljivo i polako, tek sada, odgovor je jednostavan: Zato što smo tek u ovom veku prestali da budemo zemlja špriceraša i jeftinih vina. Sovinjon blan sam krči svoj pobedonosni put u naša vinogorja. 

Postaje opšte priznata sorta i kod nas kao što je to već odavno u svetu. Prateći sve naše uradke, kako bi rekli u Hrvatskoj, pre svega u Sremu, svi oni bili su dobri ili mnogo dobri. Sami sebe dokazuju konzumacijom. Nijedan naš sovinjon, a pratim ih odavno, nije me razočarao. Reč je o sorti, koja se sa rizlingom rajnskim bori za drugo mesto na svetu među belim vinskim lozama. 

Prvi je šardone. Odlikuje se velikom varijabilnošću, posebno svojim aromatskim karakteristikama, svojom kompleksnošću, kako se to kaže po novoj terminologiji u svetu vina. Dobro se prilagođava različitim uslovima gajenja, posebno u nešto svežijim klimatima koji se odlikuju većim razlikama između dnevnih i noćnih temperatura. Takvih potesa na našoj carskoj planini je bezbroj, idealnim za ovaj čokot da na njima tokom hladnijih letnjih noći stvara arome svojstvene sovinjonu. 

Reč je o sorti velike bujnosti koja daje najbolje rezultate na siromašnim ili manje plodnim zemljištima. Srednje je rodnosti, uz čestu pojavu rehuljavosti, najčešće zbog preterane bujnosti. Daje bela suva vina, veoma elegantna i prefinjena. Podesno je i za kraće ili duže odležavanje u hrastovim sudovima. Primenom kasnih berbi ili prepuštanjem plemenitoj truleži, omogućava dobijanje jednog od najčuvenijih desertnih vina na svetu sotern. 

U najvećem rasadniku vinskih kalemova u Raušedu u Italiji, su još pre više od pola veka lansirali klon sovinjona R3, koji je i danas jedan od najtraženijih na svetu. Ovaj istorijski klon daje odlične rezultate i u najtežim pedoklimatskim uslovima. Tridesetak godina kasnije u Raušedu su izdvojena još tri klona, od kojih jedan spada u tzv. grupu „zelenih”, koju karakteriše izražena travnatost. 

Dva su sličnija francuskim tipovima koji se odlikuju aromama zrelog voća i začinskih tonova. Naš veliki enološki mag, Vladan Nikolić, kaže da su najbolji sovinjoni oni koji se dobijaju od više klonova i sa više lokaliteta. Setio sam se ovih njegovih reči degustirajući Bajilovu platinu, koja je, čini mi se, izvukla sve ono što je najbolje iz Fruške gore i dodala mu nešto naše.