ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Био је вашар

Биле су то праве Дионизијске свечаности, три ноћи које су потврдиле да је реч о празнику достојном Новог Сада. Истовремено и привредна и културна манифестација. Има, наравно, и опречних мишљења, чак и код овдашњих виноградарских кућа по којима је то „вашар” који њих не интересује. Реч „вашар” изговарају као нешто погрдно, избегавајући да кажу „сајам”.

Заборављају да без вина нема ниједног важнијег догађаја у нашим животима. Без њега нема ни разговора, ни договора, ни било каквих споразума, од највећих до најмањих. Већ Библија нас учи да тамо где су добра вина нема места злим силама. Виноградар најмање осам месеци у години бдије над својим виноградом са чврстом вером да ће га сачувати од разних напасти и болести.

Па ако његов рукосад све то и нападне, виноградарева вера не попушта, јер се нада да ће идуће године успети да га одбрани и да ће вино добивено с његових чокота исцељивати душе људи, уливати ведрину у њихова срца, ширити веру у пријатељство, доброту и љубав. Као и свих двадесет prеthodnih и овогодишњи фестивал био је у знаку радости, весеља, надахнућа, ведрих сусрета и разговора, речју, обиље задовољства које може да нам пружи само ова племенита капљица. Ваљда је зато и створена да нам то приреди.

Прилика да се о томе договоре организатор и винари, који полако схватају да и њихови купци траже одговарајућу негу, засигурно дужу него вино. Јер вино пију само они који нешто знају о њему. Не може се волети нешто што се не познаје. Утолико пре што ни модерна наука није у стању да до краја растумачи велико вино.

Ако се узме у обзир његова сложеност (до сада у њему аутопсијом откривених више од 1.300 састојака) не треба се чудити што је, можда, више глупости написано и изречено о његовој производњи, употреби и оцењивању, неголи и о једном другом производу природе и човека.

„Подмлађивање” публике приметили су први баш власници винарија. По мени, то би могла бити заслуга младе Карловчанке Саре Бељан, којој је ове године поверена улога главног организатора „вашара”. Старији су се помало заморили. Она је успела нешто што је донедавно било незамисливо. Окупила је под један кров 12 регистрованих винарија Сремских Карловаца.

Говорило се, не без разлога, да је немогуће „видети три карловачка винара под једним кишобраном”. Кажу да је Мартин Цандир успео да нађе двојицу, али с трећим није имао среће.

Окупљање Карловчана у заједничку пагоду Туристичке организације престонице сремског винарства, агилној Сари Бељан олакшало је и то што је у већини винарија дошло до смена „руководећег кадра”:  млади потомци заменили су своје остареле родитеље.

Леп пример заједништва је и Новосадски вински пут.  Окупљени у Туристичкој организацији града, они већ неколико година заједнички наступају у свим приликама када госте покрајинског седишта треба дочекати с одабраним винима. Град им узвраћа на најбољи начин, својим новчаним, бесповратним и веома повољним новчаним кредитима за садњу нових винограда, градњу подрума и куповину савремене опреме.

Проверавајући садржаје боца на заједничком столу винарија Антонијевић, Думо, Шукац, Веранда и Војновић, гост се осећа као да је у породици у којој је све блиско и заједничко. 

Јова Антонијевић, као прави домаћин, док кушам његову жупљанку и пробус, препоручује ми пино ноар из 2021. године винарије Думо, која је управо ових дана у Бугарској проглашена за најбоље црно вино на Балкану. Међународни жири дао му је 94 бода од могућих стотину.

Власник винарије Милорад Миња Јовичић ми на питање која му је сада цена одговара: „Имам још једва хиљаду боца и размишљам да садашњу цену од 1.800 повећам на 2.400”.

Желео је да чује моје мишљење: „Не глуми скромност. Иди на 5.000 динара, цени по којој се нуде многа наша вина, а нису ни до колена твоме црном пиноу. Као први купац резервишем један картон. Тиме решавам питање поклона неким мојим драгим пријатељима познаваоцима винске капљице”, узвратио сам му.

Новосађанима који се с чуђењем питају откуд сад вински пут који носи име њиховог града подсећам на нашу, не тако давну, виноградарско-винарску прошлост. Рејонизацијом виноградарских терена која је обављена 1973. године на Фрушкој гори чокоту је стављено на располагање 55.000 хектара земљишта, погодног за лозу а сиромашног за ратарење.

Нешто мало више од 8.000 хектара припадало је тадашњој новосадској општини. Тих седамдесетих година 1.760 новосадских хектара било је под виноградима. Те деценије у Срему је било 6.600 хектара под виновом лозом. Данас је под виноградима једва нешто више од 800 активних винограда.

Благородна земља на бреговима Фрушке горе чека да јој се врати свети изданак чокот.