VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Bio je vašar
Ispratili smo i ovogodišnji Interfest na Miletićevom trgu.
Bile su to prave Dionizijske svečanosti, tri noći koje su potvrdile da je reč o prazniku dostojnom Novog Sada. Istovremeno i privredna i kulturna manifestacija. Ima, naravno, i oprečnih mišljenja, čak i kod ovdašnjih vinogradarskih kuća po kojima je to „vašar” koji njih ne interesuje. Reč „vašar” izgovaraju kao nešto pogrdno, izbegavajući da kažu „sajam”.
Zaboravljaju da bez vina nema nijednog važnijeg događaja u našim životima. Bez njega nema ni razgovora, ni dogovora, ni bilo kakvih sporazuma, od najvećih do najmanjih. Već Biblija nas uči da tamo gde su dobra vina nema mesta zlim silama. Vinogradar najmanje osam meseci u godini bdije nad svojim vinogradom sa čvrstom verom da će ga sačuvati od raznih napasti i bolesti.
Pa ako njegov rukosad sve to i napadne, vinogradareva vera ne popušta, jer se nada da će iduće godine uspeti da ga odbrani i da će vino dobiveno s njegovih čokota isceljivati duše ljudi, ulivati vedrinu u njihova srca, širiti veru u prijateljstvo, dobrotu i ljubav. Kao i svih dvadeset prethodnih i ovogodišnji festival bio je u znaku radosti, veselja, nadahnuća, vedrih susreta i razgovora, rečju, obilje zadovoljstva koje može da nam pruži samo ova plemenita kapljica. Valjda je zato i stvorena da nam to priredi.
Prilika da se o tome dogovore organizator i vinari, koji polako shvataju da i njihovi kupci traže odgovarajuću negu, zasigurno dužu nego vino. Jer vino piju samo oni koji nešto znaju o njemu. Ne može se voleti nešto što se ne poznaje. Utoliko pre što ni moderna nauka nije u stanju da do kraja rastumači veliko vino.
Ako se uzme u obzir njegova složenost (do sada u njemu autopsijom otkrivenih više od 1.300 sastojaka) ne treba se čuditi što je, možda, više gluposti napisano i izrečeno o njegovoj proizvodnji, upotrebi i ocenjivanju, negoli i o jednom drugom proizvodu prirode i čoveka.
„Podmlađivanje” publike primetili su prvi baš vlasnici vinarija. Po meni, to bi mogla biti zasluga mlade Karlovčanke Sare Beljan, kojoj je ove godine poverena uloga glavnog organizatora „vašara”. Stariji su se pomalo zamorili. Ona je uspela nešto što je donedavno bilo nezamislivo. Okupila je pod jedan krov 12 registrovanih vinarija Sremskih Karlovaca.
Govorilo se, ne bez razloga, da je nemoguće „videti tri karlovačka vinara pod jednim kišobranom”. Kažu da je Martin Candir uspeo da nađe dvojicu, ali s trećim nije imao sreće.
Okupljanje Karlovčana u zajedničku pagodu Turističke organizacije prestonice sremskog vinarstva, agilnoj Sari Beljan olakšalo je i to što je u većini vinarija došlo do smena „rukovodećeg kadra”: mladi potomci zamenili su svoje ostarele roditelje.
Lep primer zajedništva je i Novosadski vinski put. Okupljeni u Turističkoj organizaciji grada, oni već nekoliko godina zajednički nastupaju u svim prilikama kada goste pokrajinskog sedišta treba dočekati s odabranim vinima. Grad im uzvraća na najbolji način, svojim novčanim, bespovratnim i veoma povoljnim novčanim kreditima za sadnju novih vinograda, gradnju podruma i kupovinu savremene opreme.
Proveravajući sadržaje boca na zajedničkom stolu vinarija Antonijević, Dumo, Šukac, Veranda i Vojnović, gost se oseća kao da je u porodici u kojoj je sve blisko i zajedničko.
Jova Antonijević, kao pravi domaćin, dok kušam njegovu župljanku i probus, preporučuje mi pino noar iz 2021. godine vinarije Dumo, koja je upravo ovih dana u Bugarskoj proglašena za najbolje crno vino na Balkanu. Međunarodni žiri dao mu je 94 boda od mogućih stotinu.
Vlasnik vinarije Milorad Minja Jovičić mi na pitanje koja mu je sada cena odgovara: „Imam još jedva hiljadu boca i razmišljam da sadašnju cenu od 1.800 povećam na 2.400”.
Želeo je da čuje moje mišljenje: „Ne glumi skromnost. Idi na 5.000 dinara, ceni po kojoj se nude mnoga naša vina, a nisu ni do kolena tvome crnom pinou. Kao prvi kupac rezervišem jedan karton. Time rešavam pitanje poklona nekim mojim dragim prijateljima poznavaocima vinske kapljice”, uzvratio sam mu.
Novosađanima koji se s čuđenjem pitaju otkud sad vinski put koji nosi ime njihovog grada podsećam na našu, ne tako davnu, vinogradarsko-vinarsku prošlost. Rejonizacijom vinogradarskih terena koja je obavljena 1973. godine na Fruškoj gori čokotu je stavljeno na raspolaganje 55.000 hektara zemljišta, pogodnog za lozu a siromašnog za ratarenje.
Nešto malo više od 8.000 hektara pripadalo je tadašnjoj novosadskoj opštini. Tih sedamdesetih godina 1.760 novosadskih hektara bilo je pod vinogradima. Te decenije u Sremu je bilo 6.600 hektara pod vinovom lozom. Danas je pod vinogradima jedva nešto više od 800 aktivnih vinograda.
Blagorodna zemlja na bregovima Fruške gore čeka da joj se vrati sveti izdanak čokot.