ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Неспоразуми око грашца

Одржана је по трећи пут на Петроварадинској тврђави, испред атељеа нашег Монмартра, на отвореном, с величанственим погледом на Дунав, Нови Сад и Бачку равницу.

Па, вели, немој пити.

Реч је, наравно, о грашцу или грашевини, све до недавно вину познатијем као италијански ризлинг. Код нас и у Хрватској зову је још и талијанска грашевина. У Словенији лашки ризлинг. У Немачкој welhriesling, на мађарском оласзризлинг, на чешком и словачком ризлинг vlašky, на румунском ризлинг италиен, на француском ризлинг италиен бланц. Италијани ову сорту зову ризлинг италико. Овај назив је у Међународном уреду за лозу и вино (ОИВ) одређен као примарни назив за сорту.

Моји млади другари са Тврђаве признали су ми да им ништа око ове сорте није јасно. У литератури пише да је пореклом из Француске, где о њој нема никаквог трага. Зову је италијански ризлинг, а у Италији никада у прошлости гајен није гајена. Код нас се некада звала грашац бели, а у Славонији грашевина. Забуна је, кажу, велика, многи, ако не и већина мисли да се ради о две различите сорте.

Неспоразуми о којима је реч трају дуго.  Наш први ампелограф Прокопије Болић, архимандрит манастира Раковац, у књизи „Совршени виноделец”, објављеној у Будиму 1816, описао је 35 сорти винове лозе које су се у његово време гајиле у Фрушкој гори. Описао их је ботанички, дао је и тадашња њихова имена, за многа и податке о привредно-технолошким особинама.

После више од стотину година др Сима Лазић за сорту коју је Болић описао под именом бели грашац, утврђује да је неоспорно реч о сорти која је у међувремену доживела експанзију као ризлинг италијански. У књизи „Виноградарство и винарство Фрушке горе” (Матица српска, Нови Сад, 1982), Лазић пише да се она од Илока на запад у хрватско-српском језичком подручју и даље зове грашевина или грашица.

Име са придевом лашки или влашки или walcher, опомиње Лазић да би могло да се ради о сорти која се гаји у нашим крајевима, у којима су јужни Словени, као и Италијани за Германе били Власи. Чињеница је да се почетком прошлог века назив бели грашац губи и почиње звати италијански ризлинг, walschriesling. Подсећам да је то свакако германски утицај, преко клостернбуршке школе и институције путујућих учитеља виноградарства, коју је за унапређење ове гране инсталирала бечка влада.

Штета би била да овој врло важној сорти не вратимо леп народни назив грашац, „поготово што је некоректно у свету прогурати једну нашу добру сорту под називом ризлинг, када се у свету зна шта је ризлинг”.

Апел великог стручњака Симе Лазића, сремски винари услишили су после више деценија. Што би рекао Босанац: „Виђе ли их, к'о тице!”.  И то преко ноћи, на брзину, одштампали етикете грашаца и позалепљивали их на своје дојучерашње стакленке и углавном, пластичне боце различитих величина.

Брзину и фрку објаснили су купцима жељом да врате стару славу вину које је под именом италијански ризлинг изгубило велики углед код потрошача. Један шерет прокоментарисао је то кратко: „Штампарија Стојковић тако је преко ноћи постала велика винска кућа.”

Урађено, тако како је урађено, враћање старог имена изазвало је још већу збрку и нејасноће међу љубитељима вина. Та збрка је одувек постојала. Сећам се многих новинских текстова, радио и ТВ емисија, у којима су грашац и италијански ризлинг била два различита вина.

Организатори лепе свечаности, Дана грашца на Петроварадинској тврђави, морала би да му осмисле нове садржаје. Зашто не би Дани грашца трајали и два дана. То је синоним Фрушке горе, наше најраширеније сорте. Грашац нам је од бога или од природе дарован, како већ хоћете.