SEDAM DECENIJA OPANČARSTVA PORODICE VASIĆ Srećna priča s tužnim krajem
– Kada sam 1991. godine došao da radim u lokalu na Ribljoj pijaci, bilo je nas tridesetoro zanatlija i tri apoteke, sada su tu tri zanatlije, od kojih je jedan zatvorio radnju pre par meseci, i 30 apoteka – počeo je srećnu priču s tužnim krajem opančar Radoslav Vasić iz Novog Sada.
Nekada je Radoslav sa svojim ocem Borivojem pravio opanke iz svih krajeva Srbije, kožne kaiševe i novčanike, a Novosađani i stranci su stajali u redu ispred radnje da bi pazarili, priseća se naš sagovornik.
– Posao je gotov, a od klompi i druge obiće ne možemo dovoljno da zaradimo, pokosila nas je industrija – objašnjava za „Dnevnik“ Radoslav Vasić. – Nemamo kožaru, kožu moram da nabavljam iz inostranstva. Nestankom fabrika koje su proizvodile sirovine polako nestaju i zanati, a nekada smo pravili opanke iz svih krajeva Srbije.
Inače, Radoslav je završio kožarsku struku 1984. godine, a celo njegovo odeljenje primljeno je u tadašnji „Standard“, gde je od učenika, napredovao do pozicije poslovođe, a potom prešao u komercijalne poslove. To mu je pružilo priliku da redovno posećuje sve sajmove u Jugoslaviji, te je često putovao u Ljubljanu, Zagreb i Beograd.
– Svo sam znanje i umeće držao u malom prstu, a onda je sve puklo – priseća se Radoslav. – „Standard“ sam napustio u 1991. godine i prešao kod oca u radnju na Ribljoj pijaci koja postoji od 1952. godine. Prešao sam 1995. godine na Futošku pijacu, gde sam radio punih 27 godina.
Radoslav ima dva sina koja su ga nagovarala da nastavi posao. Ipak, Radoslav je odlučio da zanat okači o klin i da uplovi u neke nove poslovne vode. Kako kaže, da bi se mladi zainteresovali za zanate potrebna je promena iz korena, zanate treba vratiti u škole i uvesti obavezne prakse kod preostalih zanatlija.
– Sada od hiljadu turista koji uđu da pogledaju opanke i slikaju, možda troje njih zapravo pazari, a i što bi, kad naš narod ne kupuje – objašnjava Vasić. – Sve je ovo lepo na oko, ali jednostavno ne ide, u pitanju je ručni rad, dosta je uloženo vremena i znanja. Nemojte misliti da se lako predajemo, borimo se decenijama, pravili smo i novije modele obuće, ali se samo pojedinci odlučuju da kupe, ostali naručuju kinesku robu, a sa njima nema borbe, previše ih je.
Radoslav se ipak ne žali, kako kaže, iza njega je više od trideset godina bogatog staža, a imao je priliku da radi sa ocem, na kog se i dalje ugleda.
– Moj otac je pravi opančar, majstor svog zanata – istakao je on. – Borivoj perfektno seče kožu nožem, a već mene su u školi učili da to radim mašinski ili lenjirom. Nikada nisam prestao da se divim njegovoj preciznosti i lakoći u radu.
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.