(VIDEO) ČUVAR TRADICIJE BUNJEVAČKIH PAPUČA Dejan je poslednji majstor ovog starog zanata
U vremenu kada brza moda preplavljuje tržište, u jednom tihom dvorištu u Subotici i dalje odzvanja ritam stogodišnjeg zanata.
Dejan Kovač, poslednji majstor tradicionalnih bunjevačkih papuča, svojim veštim rukama održava nit koja povezuje prošlost i sadašnjost vojvođanske ravnice.
"Svaki ubod iglom je priča za sebe. Ove papuče nisu bile samo obuća – one su bile simbol društvenog statusa, tradicije i, možda najvažnije, ženske spremnosti za brak. Ideja da se bavim papudžijskom zanatom mi je bila nametnuta od starog “papučoša” Lajče Kujundžića i pre njegove smrti sam se zainteresovao za ovaj zanat. Ja sam četvrta generacija koja radi sa ovim starim alatima.Ponosan sam što sam uspeo da sačuvam ovaj zanat od izumiranja”, govori Kovač dok na salašu Kovač 1920 demonstrira umeće staro više od jednog veka.
Nekada davno, u ravnicama Vojvodine, kvalitet i količina papuča u devojačkom mirazu govorili su više od hiljadu reči. Dvadeset pari ručno rađenih papuča bilo je standardni deo spreme koju je mlada nosila u novi dom.
"To je bilo merilo njenog društvenog položaja i spremnosti za brak, ali i dokaz umešnosti njene porodice. Pošto je Subotica multikulturalni i multinacionalni grad i ovo je naša tradicija.Ove papuče nekada između dva svetska rata nosili sus vi. I Mađari, Srbi, Bunjevci, Hrvati, Slovaci, Nemci, pa čak i Jevreji. Ove papuče su se nekada poklanjale i nosile sui z dame iz Beograda, Beča i Budimpešte. Bunjevke su nadaleko bile poznate po svom zlatovezu i to je bila bila jedna svojevrsna moda toga doba”, kaže subotički papudžija i dodaje:
“Kada je Josip Broz Tito posetio Suboticu sa svojom suprugom Jovankom, njoj je ovaj grad upravo poklonio bunjevačke papuče.To govori koliko su bile cenjene i nadaleko poznate. Ja danas nema konkurenciju jer sve izrađujem ručno po tehnologiji staroj od 250 godina i za sada pravim našim folklornim društvima. Papuče pravim Bunjevkama koje čuvaju običaj da za veridbu od svekrve dobiju crvene ručno izrađene papuče”, kaže uz osmeh Kovač.
Posebnost Kovačevog rada leži u vernosti originalnoj tehnologiji. Koristi alat star više od sto godina – nož, šilo, makaze i klješta.
Uprkos modernizaciji koja je pojednostavila nabavku sirovina, Kovač insistira na tradicionalnom procesu izrade. Svaki par papuča nosi pečat ručnog rada i jedinstvene tehnike koja se prenosila generacijama.
"Možda danas retko ko kupuje tradicionalne papuče, ali svaki par koji napravim je most prema našoj kulturnoj baštini. Ove papuče se nalaze u vitrinama širom sveta u Kanadi, Americi, Australiji širom Evrope kod Subotičana koji ih drže kao ukras, jer ih podsećaju na rodni grad. Verujem da papuče imaju budućnost”, kaže sagovornik.
U vremenu kada tradicionalni zanati ubrzano nestaju, Kovačeva radionica postaje više od radionice – ona je živi muzej, mesto gde se čuva ne samo veština izrade papuča, već i bogata kulturna istorija vojvođanske ravnice. Njegova posvećenost zanatu postavlja važno pitanje: kako sačuvati tradicionalne vrednosti u svetu koji se nezaustavljivo menja?
Za Kovača, odgovor je jednostavan:
"Svaka papuča koju napravim je moj mali doprinos očuvanju našeg kulturnog nasleđa. Dok god postoji makar jedan par ovih papuča, živeće i priča o tome ko smo bili i ko smo danas.”
Inače, uskoro ove papuče mogu da se nađu i na modnim pistama, jer je jedna kreatorka iz Milana odnela nekoliko pari.Zanimljivo je i to da nema lev i desna papuča, nego se prave tako da se prilagođavaju stopalu.
Tekst, foto i video: S. Iršević
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.