REZON: Menadžment terora

Teror je upotreba nasilja i zastrašivanja u političke svrhe. Bavljenje politikom radi izazivanja kriza je menadžment terora. Ako je bilo ko sumnjao, više ne mora. Opozicija je najpouzdaniji igrač vlasti. Većina iz neznanja, a jedan manji broj sa namerom. Sve što nisu trebali da urade nakon tragične nesreće 1. novembra uradili su. A sve što je trebalo da urade propustili su. Neću ih učiti kako da isprave svoje propuste, njima nema pomoći. Ali, građani zaslužuju da u magli podvala i podmetačina razaberu istinu. 

Najveći broj opozicionara na podržava Vučića direktno. Blokade ulica. Tuče. Sukobi. Pokušaji upada u institucije. Pretnje nasiljem, ili okupacijom Prokopa i obustavljanjem saobraćaja na brzoj pruzi Beograd - Novi Sad, zvuče kao ideje koje bi mogao da smisli samo neko ko želi da protesti propadnu. 

I zahtev za razrešnje Milana Đurića bio je vrlo neiteligentan politički potez. Ta besmislena optužnica, koju su sricali u svom revolucinoarnom zanosu, samo je ojačala SNS. I to do te mere da čak ni svi njihovi odbornici nisu podržali taj zahtev. Od 32 odbornika opozicije koji su zahtevali razrešenje, petoro nije glasalo, a dvoje je pružilo podršku Đuriću. I onda su svoj potez pokušali da anuliraju upadom u Skupštinu i razbijanjem glasačke kutije. Time su konsolidovali i ojačali vlast, a sebe urušili. Ogolili su svoju nasilnu prirodu. I svoje stvarne namere. Nikad nije ni bila ideja da se o Đuriću mirno raspravlja i glasa, već da se Skupština grada okupira iznutra. Da se policija izazove da uzvrati, i da se onda vlast optuži za nasilje. Taj inženjering zastrašivanja građana mogao je da donese samo to što je doneo - ogoljeno rasulo. Na blokadama ulica i protestima nema običnih građana. Samo političari i aktivisti. A i njih je sve manje. 

Stručnjaci za subverziju bi na slučaju srpske opozicije napisali nove udžbenike. Nova kapitalna dela. Ja to nikad ne bih pomislio, ali Rože Mikieli bi, kad bi mogao da analizira srpsku stvarnost, rekao da je Goran Ješić igrač vlasti. Vučićev čovek. Sve što je uradio i rekao ide njemu u prilog. Volkov bi upozorio da se montaža, da bi bila uspešna, zasniva na paradoksu. Da bi agent uticaja bio prihvaćen kao autentičan, mora biti žrtvovan, pa oslobođen, da bi javnost doživela katarzu. Sefton Delmer bi se začudio otkud kod onolikog centra Novog Sada Ješić kod SNP-a, baš u trenutku kad policija u civilu hapsi nekog nepoznatog lika, da ga on odbrani? Priča o biciklu i sudbini, zvuči kao bajka. Kako to da Ješić, kao istaknuti član Otpora, i osoba koja lično poznaje Srđu Popovića i sve njegove sardnike, i koji napamet zna sva pravila nenasilne borbe za izazivanje kriza, može da ne zna da se učesnici ne smeju služiti nasiljem? Da ne smeju biti agresivni? Da ni po koju cenu ne smeju kompromitovati osnovni cilj protesta?

De Sosir bi pitao s kojim komunikacijskim ciljem je u TV programu priznao da tog dana nije bio najuračunljiviji? Zašto je obelodanio plan upada u Skupštinu grada, noć uoči sednice? S kojim ciljem je najavio borbu za otcepljenje Vojvodine? Orvel bi zaključio da je opozicija odabrala pogrešnog vođu, jer je destrukcija mera njegovog karaktera. Rečnik koji koristi, i akcije koje predlaže su u direktnoj suprotnosti sa senzibilitetom levih liberala. I pravilima nenasilne borbe. Pogotovo levoliberalne elite, ali i svih pristojnih građana. Oni se gnušaju ružnih reči. Uličnog žargona. Nasilničke leksike i semantike. To je možda moglo da bude svetlost na sokacima provincijskog horizonta, ali na bulevarima Novog Sada i Beograda, i blještavilu skupog TV programa, sve te opskurne fraze zvuče otrcano i destimulativno. Elokvencija je umetnost pristojnih ljudi. Bagra, hulje, kriminalci, korumpirana banda, zlotvori, ubice, mafijaški klan, siledžije, ništarije, propalice, nisu vokabular koji preferiraju.

Ako je opozicioni modus operandi zasnovan na reprizi akcija devedesetih to nisu nimalo korisne ideje. Stvarnost nije ista. U Miloševićevo vreme ljudi su živeli u ratu. Pod sankcijama. I jedva su sastavljali kraj s krajem. Danas imaju najviše para od Titove smrti. Teško ih je podstaći na akciju istim, izlizanim pričama o oslobađanju institucija i zarobljenoj demokratiji. 

Udobnost i užitak su glavni imperativi prosečnog čoveka. Ne patnja. Ne sukobi. Ne blokade. Ne neizvesnost. O tome piše i Le Bon u svojim delima. On kaže da je moć reči velika, ali samo ako su pametno izabrane. Preteće poruke nisu čarobni eliksir pobune. Više su opasni otrov. Sumorne i mračne reči, povezane s nasilnim akcijama ne mogu biti shvaćene i doživljene kao svetlost. One šire samo sumnju. Mrak. I strah. Ljudi ne žele da se plaše. Oni su skloniji politici bodrosti i optimizma, nego maniji defetizma. 

Mali je broj ljudi čija je inteligencija još uvek izrazito varvarska. Malo njih želi da živi u oklopima i da sa strahom misli o sutrašnjem danu. Zanemarljiv broj građana besprizorno izvrtanje činjenica prihvata kao autentično tumačanje. Gotovo niko ne misli da je nasilje dobro. I niko ne prihvata obmanu da je nasilje dopušteno, jer tobože ima neki plemeniti cilj. To što opozicija zove bakljama slobode zapravo su plamenovi terora. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću