REZON: Blokade fakulteta su nove hipi komune

 Da bi stvorila kvalitetan izgovor za povlačenje iz Vijetnama, Vlada SAD je osmislila i finansirala hipi pokret. „Pobuna” građana omogućila im je dvostruku korist. Da povrate izgubljeno poverenje domaćeg javnog mnjenja i da se ne osramote pred međunarodnom javnošću. Hipi pokret nije bio građanski bunt. Hipi komune su, pred svetskom i američkom javnošću Beloj kući, obezbeđivale izlaz iz vijetnamskog ćorsokaka. Bile su festivali razuzdane zabave, čiji je skriveni podstrekač i finansijer bila CIA i Vlada SAD. 

Blokade fakulteta su nova hipi komuna. One obezbeđuju alibi opoziciji. Pokušavaju da joj nadomeste kredibilitet bez kog je ostala, tokom 12 godina bezidejne politike. Blokade su za većinu studenata više zabava nego politika. Studenti plenume drže samo za medije. Ostatak vremena posvećeni su drugim aktivnostima. Komuna nudi sve ono čega nema u realnom životu. Zabavu, i svaku drugu vrstu užitka. Kad bi im neko rekao da idu kući, odbili bi, vođeni Epikurovom maksimom „Zadovoljstvo je početak i kraj srećnog života”. Znam to. Bio sam deo vrlo interesantnih žurki koje su pravljene devedestih kad se protestovalo protiv Miloševića. Znaju to i oni koji su organizovali tadašnje proteste, koji su često išli u jedan stan u Jevrejskoj ulici, a koji iz senke upravljaju današnjim protestima. Znaju oni koji je stan u pitanju, i koja strana fondacija je u njemu imala svoje sedište. 

Duh komune se prekida samo na 15 minuta da se javnosti pošalje poruka kako istrajavaju u svojim političkim zahtevima.

Komuna nudi sve ono čega nema u realnom životu. Zabavu, i svaku drugu vrstu užitka. Kad bi im neko rekao da idu kući, odbili bi, vođeni Epikurovom maksimom „Zadovoljstvo je početak i kraj srećnog života”

Protesti slede Gramšijev model manipulacije javnošću, da stvaranjem negativne klime pridobiju građane za svoju političku nameru. Opozicione namere, ma kako zamaskirane, nije teško prozreti. Njihov cilj je da održavaju mnogo malih pobuna, da bi stvorili privid da se pobunila cela Srbija. Male pobune su Furedijeva politika straha. One treba da stvore psihozu kod građana. Da izazivaju incidente. S krajnjim planom da iznervirani protivnici „puknu” i izazovu veliki haos. A najviše se računa s tim da će se pod pritiskom svakodnevnih blokada obični građani sukobiti međusobno na ulici, u kafani, koncertu, ili bilo kom većem skupu. To bi onda, kako predviđaju udžbenici za izazivanje uličnih revolucija, bio okidač za masovne proteste.

Politika straha je uvek nasilna. Blokade u koje su uvučeni čak i đaci osnovnih škola ima samo jednu svrhu - da građane koji podržavaju vlast udalje od politike. Da se zabrinu za sebe i uznemireni odlaze na spavanje. Da se pasiviziraju. Da na kioscima ne kupuje štampu koju preferiraju. Jedan broj treba da podlegne nametnutom osećaju sramote i krivice. Većina osećaju straha, da će, ako dođe do promene vlasti, biti proganjani zato što su podržavali SNS. Taj očigledni atak na političke slobode i osnovna prava građana slavljen je u jednom broju medija kao vrhunac demokratije. 

Šta je osnovna ideja protesta? Traže smenu vlade. To je vrlo pokvaren pristup politici. Direktno je protivan Ustavu. I pravilima demokratije. Politiku vode stranke. Vlast osvaja ona koja osvoji više glasova na izborima. Pobednik sastavlja vladu. Dobru, ili lošu - njegova stvar. To ponovo procenjuju građani na izborima.

Na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima glasalo je 3.820.746 ljudi. Opozicija se hvali da je na njihov prvi protest „Zastani Srbijo”, posle kog je demolirana Gradska kuća, došlo 30.000 ljudi. Ne treba biti Pitagora da bi se izračunalo da je to 0,8 odsto u odnosu na broj birača koji su izašli na izbore

Protest je prikrivena diktatura manjine. Koliko god da su protesti mnogobrojni, ili malobrojni, u njima ne učestvuje ni jedan procenat ljudi koji izlaze na izbore. Na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima glasalo je 3.820.746 ljudi. Nije glasalo 2.679.419 građana. Pravo političkog odlučivanja ima 6.500.666 ljudi. Opozicija se hvali da je na njihov prvi protest „Zastani Srbijo”, posle kog je demolirana Gradska kuća, došlo 30.000 ljudi. Ne treba biti Pitagora da bi se izračunalo da je to 0,8 odsto u odnosu na broj birača koji su izašli na izbore. Odnosno, 0,4 odsto svih građana s pravom glasa. Trenutno u celoj Srbiji, na svim fakultetima, školama, ulicama u blokadama ne učestvuje više od 5.000 ljudi. Njihovo mišljenje treba vrednovati i uvažiti. Ali, šta je sa mišljenjem ostalih 6.500.160 građana? Znači li to da njihovo mišljenje ništa ne vredi? Da je beznačajno u odnosu na 5.000, ili 10.000? 

Možemo stvar objasniti i drugačije. Za listu oko SNS-a glasao je 1.783.701 birač. Kad se zbroje glasovi SPS-a, SVM-a i drugih, za vladajuću većinu glasalo je 2.058.799 građana. Opozicija je došla na ideju da zanemari volju dva miliona ljudi, i da umesto pobednika izbora sprovodi svoju kadrovsku politiku. 

Demokratija zasnovana na volji većine omogućava ljudima da imaju kontrolu nad svojim sudbinama. I sudbinom zemlje. Njihov glas je oročena obveznica, koja dospeva istekom mandata. Na novim izborima ponovo je daju politici koja nudi najbolji program koji garantuje da će investirani glas doneti sigurnu dividendu. 

Nema drugog puta. Vrednost glasa je nezamenljiva. Ne može se suspendovati na ulici. Kako bi rekao Žorž Valoa, ako opozicija tvrdi da se bori za demokratiju, zašto onda želi da ospori volju većine, tu neosporivu činjenicu demokratije?

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću