KO­ŠAR­KAŠ VOJ­VO­DI­NE, FI­LIP RE­BRA­ČA, O DO­SA­DA­ŠNJEM TO­KU SE­ZO­NE I BROJ­NIM TE­MA­MA Za­slu­žu­je­mo da za­i­gra­mo u ABA li­gi

Uz to, sva­ko­dnev­no mo­ra da se su­o­ča­va s od­re­đe­nom vr­stom pri­ti­ska, jer je nje­gov otac, Želj­ko Re­bra­ča, pred­sed­nik klu­ba.

– Tra­ži­la su me dva ti­ma iz Ma­đar­ske i je­dan iz Ne­mač­ke, ali sam že­leo u Voj­vo­di­nu, da bu­dem kod ku­će i učim od oca i mi­slim da bi bi­lo glu­po da ni­sam is­ko­ri­stio ta­kvu pri­li­ku - re­kao je Re­bra­ča ju­ni­or. - Znao sam ka­ko bi iz­gle­da­lo da do­đem kod Želj­ka i ko­li­ko bi mo­gao da mi po­mog­ne. Ali, pr­vi ko­ji me je po­zvao bio je tre­ner Isa­kov--Ko­va­če­vić. Re­kao mi je da mu se svi­đam, da že­li da me do­ve­de i da ra­di sa mnom. To je bio pr­vi kon­takt s Voj­vo­di­nom. Ne­što mi je Želj­ko na­go­ve­stio, da se do­pa­dam tre­ne­ru i da ima že­lju da me po­zo­ve, ali ni­šta kon­kret­no ni­smo raz­go­va­ra­li.

Sve da­lje išlo je svo­jim to­kom.

– Spe­ci­fič­na je bi­la si­tu­a­ci­ja. Sve sam pre­pu­stio agen­tu i ni­sam že­leo da se me­šam. Znam ka­kva mi je bi­la pro­šla se­zo­ne u Bor­cu i sa­mo sam hteo da se kon­cen­tri­šem na ko­šar­ku, da na­đem do­bru eki­pu. Mno­go mi se svi­đa­lo sve što mi je tre­ner re­kao, ka­ko me vi­di u ti­mu. To mi je bi­lo naj­va­žni­je.

No­vo­sa­đa­ni su tre­nut­no dru­gi u Ko­šar­ka­škoj li­gi Sr­bi­je i naj­ve­ći su fa­vo­ri­ti za ula­zak u ABA li­gu.

– Že­lja nam je da osvo­ji­mo KLS, že­li­mo da uđe­mo u ABA li­gu. Mi­slim da kao igra­či, i kao klub, za­slu­žu­je­mo da bu­de­mo ta­mo. Osim nov­ca, ula­že­mo sva­ko­dnev­no mno­go ener­gi­je i ra­da. Mi­slim da mo­že­mo do­bro da se tak­mi­či­mo u ABA li­gi. Je­su eki­pe kva­li­tet­ne, ali uve­ren sam da mo­že­mo da igra­mo sa svi­ma i za­to ve­ru­jem da za­slu­žu­je­mo da bu­de­mo u ABA li­gi. Na na­ma je da do­đe­mo do ci­lja – po­ru­čio je cen­tar Voj­vo­di­ne.

V. M. P.

O od­no­su sa ocem i pred­sed­ni­kom

Do­ta­kao se Fi­lip i to­ga ka­ko je to igra­ti pod pred­sed­ni­kom-ocem, Želj­kom Re­bra­čom.

– Ka­da ga gle­dam sa stra­ne, vi­dim da se ner­vi­ra ako ura­di­mo ne­što lo­še. Vi­dim da mu je stvar­no sta­lo do eki­pe. Ne stva­ra mi do­dat­ni pri­ti­sak.  Za­i­sta mi ne sme­ta to što je u pr­vim re­do­vi­ma. Po­ne­kad me iz­ner­vi­ra ka­da mi u to­ku utak­mi­ce ka­že da ura­dim ne­što dru­ga­či­je, što ne vi­dim, što sam pro­pu­stio. To me ma­lo iz­ba­ci iz tak­ta. Znam da je bio vr­hun­ski igrač, ali ne mo­ra baš sve da vi­di, pa po­ne­kad po­mi­slim “pu­sti me, čo­ve­če“. Ono što bih is­ta­kao je­ste to da mi mno­go po­ma­že po­sle utak­mi­ce. Ne sa­mo me­ni, ne­go i dru­gim mom­ci­ma - ja­san je bio Fi­lip Re­bra­ča.