КО­ШАР­КАШ ВОЈ­ВО­ДИ­НЕ, ФИ­ЛИП РЕ­БРА­ЧА, О ДО­СА­ДА­ШЊЕМ ТО­КУ СЕ­ЗО­НЕ И БРОЈ­НИМ ТЕ­МА­МА За­слу­жу­је­мо да за­и­гра­мо у АБА ли­ги

Уз то, сва­ко­днев­но мо­ра да се су­о­ча­ва с од­ре­ђе­ном вр­стом при­ти­ска, јер је ње­гов отац, Жељ­ко Ре­бра­ча, пред­сед­ник клу­ба.

– Тра­жи­ла су ме два ти­ма из Ма­ђар­ске и је­дан из Не­мач­ке, али сам же­лео у Вој­во­ди­ну, да бу­дем код ку­ће и учим од оца и ми­слим да би би­ло глу­по да ни­сам ис­ко­ри­стио та­кву при­ли­ку - ре­као је Ре­бра­ча ју­ни­ор. - Знао сам ка­ко би из­гле­да­ло да до­ђем код Жељ­ка и ко­ли­ко би мо­гао да ми по­мог­не. Али, пр­ви ко­ји ме је по­звао био је тре­нер Иса­ков--Ко­ва­че­вић. Ре­као ми је да му се сви­ђам, да же­ли да ме до­ве­де и да ра­ди са мном. То је био пр­ви кон­такт с Вој­во­ди­ном. Не­што ми је Жељ­ко на­го­ве­стио, да се до­па­дам тре­не­ру и да има же­љу да ме по­зо­ве, али ни­шта кон­крет­но ни­смо раз­го­ва­ра­ли.

Све да­ље ишло је сво­јим то­ком.

– Спе­ци­фич­на је би­ла си­ту­а­ци­ја. Све сам пре­пу­стио аген­ту и ни­сам же­лео да се ме­шам. Знам ка­ква ми је би­ла про­шла се­зо­не у Бор­цу и са­мо сам хтео да се кон­цен­три­шем на ко­шар­ку, да на­ђем до­бру еки­пу. Мно­го ми се сви­ђа­ло све што ми је тре­нер ре­као, ка­ко ме ви­ди у ти­му. То ми је би­ло нај­ва­жни­је.

Но­во­са­ђа­ни су тре­нут­но дру­ги у Ко­шар­ка­шкој ли­ги Ср­би­је и нај­ве­ћи су фа­во­ри­ти за ула­зак у АБА ли­гу.

– Же­ља нам је да осво­ји­мо КЛС, же­ли­мо да уђе­мо у АБА ли­гу. Ми­слим да као игра­чи, и као клуб, за­слу­жу­је­мо да бу­де­мо та­мо. Осим нов­ца, ула­же­мо сва­ко­днев­но мно­го енер­ги­је и ра­да. Ми­слим да мо­же­мо до­бро да се так­ми­чи­мо у АБА ли­ги. Је­су еки­пе ква­ли­тет­не, али уве­рен сам да мо­же­мо да игра­мо са сви­ма и за­то ве­ру­јем да за­слу­жу­је­мо да бу­де­мо у АБА ли­ги. На на­ма је да до­ђе­мо до ци­ља – по­ру­чио је цен­тар Вој­во­ди­не.

В. М. П.

О од­но­су са оцем и пред­сед­ни­ком

До­та­као се Фи­лип и то­га ка­ко је то игра­ти под пред­сед­ни­ком-оцем, Жељ­ком Ре­бра­чом.

– Ка­да га гле­дам са стра­не, ви­дим да се нер­ви­ра ако ура­ди­мо не­што ло­ше. Ви­дим да му је ствар­но ста­ло до еки­пе. Не ства­ра ми до­дат­ни при­ти­сак.  За­и­ста ми не сме­та то што је у пр­вим ре­до­ви­ма. По­не­кад ме из­нер­ви­ра ка­да ми у то­ку утак­ми­це ка­же да ура­дим не­што дру­га­чи­је, што не ви­дим, што сам про­пу­стио. То ме ма­ло из­ба­ци из так­та. Знам да је био вр­хун­ски играч, али не мо­ра баш све да ви­ди, па по­не­кад по­ми­слим “пу­сти ме, чо­ве­че“. Оно што бих ис­та­као је­сте то да ми мно­го по­ма­же по­сле утак­ми­це. Не са­мо ме­ни, не­го и дру­гим мом­ци­ма - ја­сан је био Фи­лип Ре­бра­ча.