REZON: Fudbalski transferi - trafiking u službi politike

Postoje nedoumice, i nepotpuni podaci o tome da li je Zorana Mihajlović u pravu kada kaže da je Dušan Bajatović grobar srpske privrede. Propast Agroživa, Azotare Pančevo, MSK Kikinda, prezaduženost Srbijagasa od 1,2 milijarde evra, možda nisu dovoljni dokazi za to. Međutim, nema nikakve sumnje da je Bajatović jedan od najefikasnijih grobara srpskog fudbala.

Nauka nije pronašla i ponudila detaljne dokaze o povezanosti političara i fudbala. Ipak, Dušan Bajatović, mada o igri između dva gola ne zna ništa, godinama sa svojim najbližim saradnicima drži u totalnoj okupaciji novosadski sport. Rukomet, odbojka, vaterpolo, fudbal - gde god ima para, našla su se četiri SPS-ova musketara. Njihov doprinos sunovratu novosadskog sporta, veći je od doprinosa sportskim uspesima klubova koje su vodili.

Slabo upućeni, reći će da je Vojvodina u poslednjih nekoliko godina nizala uspehe. To je zabluda. Rezultati, poput osvajanja Kupa Srbije, bili su samo instrument, dodatna vrednost za što bolju prodaju igrača. I zato je izborom nove uprave, u kojoj Bajatović ima dominantnu ulogu, Fudbalski klub Vojvodina pretvoren u preduzeće za fudbalski trafiking i političku ispostavu Socijalističke partije Srbije. Odrođeni od građana, socijalisti navijače i fudbalere koriste kao sredstvo za uspostavljanje komunikacije s biračima koja će biti zasnovana na lukrativnoj bazi. Ostali članovi se zadovoljavaju učešćem u alokaciji novčanih sredstava.

Novosađani već mesec dana prisustvuju tragikomediji o lošoj finansijskoj situaciji u klubu, u kojoj rolu igra trener Nenad Lalatović, koji se u fiktivnom sukobu s upravom ponaša kao zaštitnik fudbalera. Na kraju višenedeljne “spasilačke misije” Lalatović se obratio i predsedniku Srbije. Naravno, on se Vučića nije setio samoinicijativno, pre će biti da postupa po instrukcijama SPS-ovih trgovaca dušama, s namerom da sakrije činjenicu da su upravo oni finansijski upropastili klub.

On je bio samo megafon koji je gradu i gradonačelniku Vučeviću ispostavio ultimatum. Lalatović traži da grad Novi Sad iz budžeta pomogne FK Vojvodinu, kako bi mogli da isplate plate igrčima. Taj zahtev na bi predstavljao ucenu kad bi zaista bio isključivo Lalatovićev, kada bi mogla da se isključi mogućnost da iz senke konce ne povlače drugi ljudi. Takođe, zahtev ne bi sadržao elemente iznude, kada bi novac koji traže iz gradskog budžeta zista bio potrošen za razvoj fudbala i promociju fer-pleja i Novog Sada. Međutim, ciljevi su sasvim drugačiji.

U celom tom igrokazu ima nečeg fatalističkog. No, sudbina se nije poigrala s igračima, nego s Novosađanima i poreskim obveznicima.

Stvarni cilj odglumljenog sukoba unutar FK Vojvodina je nešto sasvim drugo. Borba za novac i moć. Interes uprave je predstraža i pozadina Lalatovićevog nastupa. Fudbalski trafiking, ili kupoprodaja fudbalera za basnoslovne iznose i vrlo velike provizije. Fudbaleri predstavljaju najjeftiniji i najpouzdaniji rekvizit za bogaćenje menadžera i rukovodilaca klubova. Zbog gramzivosti nekolicine žrtvovan je ceo klub, koji treba da predstavlja simbol grada, tačku povezivanja svih Novosađana, zajednički duh. Trgovina ljudima zabranjena je svuda u svetu. Jedino je u fudbalu dozvoljena i poželjna.

Kako god da se sukob završi Novi Sad čeka da u upravu FK Vojvodina dođu ljudi koji će klub odrođen od samog sebe vratiti Novosađanima.

Lično poznajem bar deset ljudi koji su bili, i koji jesu članovi uprave FK Vojvodina, i cilj nijednog od njih nije bio prosperitet sporta. Njihova vizija nije bila da Vojvodinu učine istinskim šampionskim kolektivom koji će novosadsku decu isterati na fudbalska igrališta, a njihove majke i očeve dovesti na tribine “Karađorđa”. Naprotiv. Oni su tu bili zbog novca. Jedni su svoj interes videli u podeli plena od trnsfera igrača. Drugi su se talili na novcu za reklamu. Treći su se kao navodni navijači grebali za putovanja po Evropi o trošku kluba.

Da nije tako, problem s platama ne bi postojao. Trenutna uprava može iz svojih slamarica za minut izvaditi toliko novca da fudbaleri mogu primati plate u narednih deset godina. Međutim, ljubav prema novcu jača je od ljubavi prema fudbalu, iz čega se može izvesti zaključak da je angažaman zasnovan na principu - dok uzimam dobro je, kad moram da dam, tražiću da to drugi učini umesto mene.

Slučaj FK Vojvodina je više od tri neisplaćene plate. On je paradigma važnosti povratka fudbala u istinske sportske okvire.

Snaga svake države i naroda počiva na tri stuba. Tri kotve ponosa. Crkvi, vojsci i sportu.

Srpska politička elita, a SPS je već 30 godina njen deo, uništila je sva tri.

Uniforma je postala sinonim smrti. Mantija egzemplar rasipništva i razvrata. Sport, pre svega fudbal, insignija nemoći. Metafora kriminala.

Crkvu su u deoničarsko društvo, kompaniju s ograničenom odgovornošću, tajnim računima, i još tajnijim sklonostima pojedinih svetih otaca pretvorili odmah nakon smrti patrijarha Pavla.

U vojsku su ubacivali plaćene ubice da likvidiraju čestite mladiće. Ostavljajući u krvavom potpisu samo jednu poruku. Strah. Paniku za majke i očeve. Gađenje za ostatak naroda.

Fudbal ubijaju natenane. Čereče ga i tranžiraju već 30 godina. Ako nije tako ko je izmislio huligane? Ko je narko-dilere promovisao u lidere najvijačkih grupa. Huligani su garant prljavih transfera i nameštaljki, s ciljem da se publika protera sa stadiona kako bi se transferi, kao jedini motiv bavljenja fudbalom, nameštaljke utakmica i preraspodela para odigravali bez svedoka.

Ako nije tako, otkud huligani na stadionima, upravama klubova, svečanim ložama? Ko ih ubacuje? Ko ih stvara?

Uprava FK Vojvodina ne misli kao ja, međutim, dokazi su na mojoj strani. Pošto se radi o notornim, dakle neoborivim, svima poznatim činjenicama, sve što navodim više je od istine pa čestit građanin ima samo dve mogućnosti. Pod jedan, da prizna da je FK Vojvodina pretvorena u preduzeće za bogaćenje nekolicine ljudi. I, pod dva, da je izvršeno njeno restruktuiranje u političku ispostavu SPS-a, kako bi se navijači iskoristili za specijalne vidove komunikacije s biračima. Nijedna od navedenih mogućnosti nije ispravna, niti korisna za Novi Sad, novosadski sport, niti fudbal u celini.

Usuđujem se da vas upitam, da vi danas odete iz kluba, koliko bi igrači, klub i Novi Sad izgubili? Koliko bi izubio srpski fudbal? Slutim nimalo! Dakle, složićemo se gubitka nema. Pa zašto onda verujete da je vaše prisustvo u klubu dobro za Srbiju, Vojvodinu, ili Novi Sad?

Kao i sve drugo, i sport je u Srbiji skopčan s politikom. Zbog toga sport, a pogotovo fudbal liči na nedonočše, na samohrano dete, bez ijednog roditelja.

Bajatović svoje pozicije crpi iz navodne bliske veze s Rusima i KGB-om. Na toj priči, SPS je ponovo zadržao Srbijagas, kao važnu polugu moći.

To navodno rusofilstvo je dvostruka igra. Pozivanjem na jednu od dve najveće supersile sveta SPS bilduje svoju političku vrednost u odnosu na stvarnu specifičnu težinu stranke, nepotkrepljenu adekvatnim brojem glasova. Istovremeno, skrivajući se iza tobožnje bezrezervne ruske podrške obezbeđuje direktorske funkcije i članstvo po upravnim i nadzornim odborima, od državnog do lokalnog nivoa. 

I zato Fudbalski klub Vojvodina, i zbivanja u njemu, imaju širi značaj, i najmanje dva strateška cilja. Sekundarni i primarni. Na kratak rok, Batajović preko Vojvodine, pokušava da realitivizuje sukob sa Zoranom Mihajlović, a na duže staze u pitanju je pozicioniranje, zauzimanje političke busije u suret prevremenim izborima, koji nas očekuju za godinu i po dana. 

Kad se sagleda njihov politički učinak, vreme je da SPS malo počine u opoziciji. Zaslužili su. Zbog svih prećutanih afera. Sankcija. Uništavanja privrede. Bombardovanja. Paralelno s nazadovanjem države progresivno su narastali njihovi bankovni računi. SPS kad-tad Srbima mora odužiti dug bizarne političke simbioze s Borisom Tadićem i DS-om, zbog koje je Srbija zapala u dužničko ropstvo. Marketinške agencije Dragana Đilasa su tada Srbe ubeđivale da država nikad nije bila uspešnija. Kad je zavesa razgrnuta otkrveno je da smo na korak od bankrota.

Isti princip primenjen je u FK Vojvodina. Uspesi sakrivaju poražavajuću stvarnost. Svi su dobili, samo su fudbal i Novi Sad izgubili.

* Autor je stručnjak zakomunikacije i odnose s javnošću