Rezon: Projekat loše obrazovanje ili stvarna snaga skrivene moći

Rečju, ovo je tekst o ljudima koji pravo da iz senke upravljaju tokovima razvoja Novog Sada i Vojvodine baštine kao svoje neotuđivo nasleđe - nekadašnjih gospodara života i smrti. Međutim, istina se ne može suspendovati na način na koji su oni vladajući uspevali da suspenduju život: zatvaranjem svih fabrika; krađom para od osoba s invaliditetom, krađama iz pokrajinskih fondova, krađom na izgradnji bulevara, krađom od dece sa posebnim potrebama; sejanjem laži i patentiranjem kupovine glasova kao legitimnim vidom vođenja politike.

Ipak, krađa i otimačina u gotovom novcu i kupovina glasova, koju su, još 2008. godine patentirali kao eminencije političkih stranke, koje su se u međuvremenu svele na nivo statističke greške, nije njihov najveći zločin. Loše obrazovanje je njihova najgora zadužbina i naš najkatastrofalniji usud. Stvaranje armije studenata bez znanja je perfidan i opasan zločin koji su nad sopstvenim narodom izvršili borci za slobodne, fer i poštene izbore posle 2000. godine. Svođenje obrazovnog sistema na pljačkašku mašineriju koja đake i njihove roditelje vidi kao bankomat, iz kog pare treba preliti na račune fakulteta i profesora koji obrazuju nesposobne studente, predstavlja najcrnju tamnicu za Srbiju jeste krivično delo bez presedana.

Kako je izveden proces obolevanja nacije od neznanja? Odgovor je jednostavan. Pretvaranjem đaka ponavljača u merkantilnu robu, u novčanike koji će kasnije postati vlasnici fakultetskih diploma, Srbija je prokockala ceo 21. vek. Biće nam potrebno još najmanje 100 godina da se oporavimo od obrazovnog atomskog udara lažne demokratske revolucije!

Ceneći glupost kao vrhunsku vrednost, a neznanje kao grandiozan doprinos čovečanstvu, naše škole i fakulteti svesno učestvuju u procesu sertifikacije lažnih eksperata koji će uništiti sve čega se dotaknu.

Opšti pad prosvećenosti je krunski dokaz da je obrazovanje posle 5. oktobra na nivo privida, na nivo mađioničarskog trika, svedeno s ciljem, da bi kreatori tog sistema mogli iz senke upravljati društvenim procesima. Lažno obrazovani studenti, umesto znanja dobijaju politička usmerenja, koja na njih deluju elektrostatički - kako odgovara njihovim mentorima iz senke. Tako skrivena moć postaje stvarna snaga. Paralelni sistem moći nastavlja da funkcioniše mimo zvaničnih tokova, ispod radara i uvida javnosti, držeći u rukama sudbine nekompetentnih sledbenika, koji da bi se odužili za diplomom nagrađeno neznanje postaju dežurni nezadovoljnici i dežurni organizatori protesta.

Kako je građen taj zlonamerni paralelni sistem moći?

Nosioci najviših političkih funkcija, zloupotrebljavajući poziciju moći, odobravanjem velikih iznosa za finansiranje projekata sistematski su korumpirali delove naučne zajednice, stvarajući od njih poslušnike, preko kojih su sebi i sebi bliskim ljudima dodeljivali doktorate i profesorska zvanja. Duplom kompromitacijom ostvarivali su trostruku dobit. Prvo, novcem su obezbeđivali lojalnost najvećeg dela akademske zajednice. Drugo, koristeći poluge moći i ucene fakultete su pretvarali u rezervni položaj, u saučesnike, u utočište za ugodan život nakon gubitka vlasti. I treće, i najvažnije - povlačenjem iz politike postajali su spavači, tihi politički komesari koji deluju ispod radara znajući da se na taj način mnoge zamke lakše zaobiđu, prepreke uklone, a  planovi lakše prave i realizuju, jer su neprijatelji manje na oprezu. Sklanjanjem u zavetrinu dobija se više moći, a više slobode.

Projekat proglašavanja đaka ponavljača i loših političara u najveći kapital društva započet je odmah posle petooktobarske revolucije i sproveden pod krinkom uvođenja evropskih standarda i evropskih zakona. Posle dve decenije primene tog destruktivnog procesa, više ne postoji mogućnost da loš đak ponavlja razred, ili da katastrofalan student ne završi fakultet. Već 20 godina važi pravilo da svako ko upiše prvi razred osnovne škole, automatski postaje kandidat za asistenta. A svako ko se dokaže kao dobar poznavalac svih emotikona na tastaturi, već je stekao neophodne uslove da postane profesor.

I tu nema razlike između državnih i privatnih fakulteta. Eksploatacija naroda pretvorila je đake u slobodnu robu. Sve je podešavano tako da deca predstavljaju samo broj, industrijsku sirovinu, višak vrednosti na tržišu, PDV.

Da bi što više dece upisalo fakultet, na početku demokratskog preporoda Srbije, između 2000. i 2009. godine usvojeni su zakoni, procedure i pravila koja nastavnike i profesore sprečavaju da loše učenike onemoguće da upišu sledeći razred. Gledanjem kroz prste ponavljačima, pod pritiskom "dobronamernih" korektivnih faktora, nastavno osoblje snižava kriterijume u celom odeljenju, razredima, generaciji, školi. Uzročno-posledično, ponavljač postaje merilo školskog uspeha. Odlikaši postaju retkost. Anomalija. Štreberi. Dobri đaci postaju štrajkbreheri. Neomiljene osobe kojima se "kul" okruženje ruga i pretvara ih u čudake.

Ko su dželati srpskog obrazovanja? Egzekutori posrnuća u dvolični simulakrum u kom višak diploma znači direktan manjak znanja. Ko je stvorio, i uspostavio format u kom su fakulteti postali fabrike za masovnu proizvodnju lažno obrazovanih? Ko je patentirao program koji loše đake pretvara u stručnjake s lažnim kompetencijama? Ko je formulisao lažnu dilemu, lažnu ocenu da su s studenti državnih fakulteta obrazovaniji od onih s diplomama privatnih?

I ovde, kao i u svemu drugom, javnost je zatrovana klevetom. Spinom koji su plasirali neoliberalisti, liberalni levičari i lažni konzervativci. Direktno, Demokratska stranka, G17 Plus i ostatak DOS-a su Srbiju pretvorili u zemlju privatnih fakulteta da bi lažnim diplomama nagradili svoje članove, simpatizere. Pomagače u revolucionarnom preuzimanju vlasti od Slobodna Miloševića 5. oktobra 2000. godine.

Tako je nastao državni terorizam koji počiva na simbiozi televizija sa sedištem u inostranstvu, tabloida, inostranih izdavačkih kuća, inostranih kablovskih operatera, koji kroz svoje filmske programe promovišu kriminal, strah, seks i smrt, i poslovično lošeg rada Ministarstva obrazovanja. To je sistem koji je nastajao dugo i  koji je teško razmontirati, a kao glavni zadatak i onda i danas jeste da svakog ko zna za Njegoša, Andrića, Selenića, Pavića, Ćopića, Stefana Mitrova Ljubišu, Ljubu Nenadovića, Andrića, Teslu, Dučića, Kiša, označe kao obolelu jedinku. Biće čiji je mozak zaražen neizlečivom bolešću. Stvorenje kom treba oduzeti slobodu govora.

Imena ministara nisu važna. Znaju Srbi o kome je reč. Neki su ukidali Darvina, a svi zajedno Srbiju i zdrav razum. Oni su danas zaboravljeni, ali je važno podsećanje na razorni efekat njihovog delovanja.

A dometi na tom planu su im veliki. Gotovo nedostižni. Takav tempo zadivio je i njihove finansijere sa Zapada. Radi što uspešnijeg rašivanja države uzduž i popreko, srpski neoliberalisti su tvrdili da sve u Srbiji treba privatizovati, jer je država loš gospodar i još gori upravitelj. Istovremeno, danas, kada privatni fakulteti, po principu bora i puzavice, ne rade njima u korist, tvrde da su validne samo diplome stečene na državnim fakultetima.

Razvijene zemlje odavno su shvatile da intelektualni suicid neminovno vodi fizičkoj smrti države i naroda. Glavni zadatak Srbije jeste da zaustavi negativnu selekciju! Loše đake treba sprečiti da završavaju razrede i fakultete bez neophodnog znanja, kako to zahteva hobotnica kapitala, NVO sektora i EU kontrolora. To je ključ za demontažu paralelnih sistema moći i stvaranje dobre osnove za bolju Srbiju, s manje loših političara i očajnih đaka i profesora.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću