REZON Idealizam opozicionog materijalizma

Piše: Milorad Bojović

Tvrdnja iz naslova nije oksimoron. Iako naizgled nelogična, naslovna misao predstavlja dokaz izveden principom dedukcije. Aristotel je tvrdio da se dedukcijom može utvrditi tačna istina o svemu. Ideal koji predstavlja pokretačku silu glavnih lidera opozicije jeste njihova sklonost da politiku tumače kao umeće zgrtanja materijalnih bogatstava.

Aristotel ne bi imao težak posao kada bismo ga danas zadužili da postavi silogizam koji bi objasnio političku scenu Srbije. Uvažavajući objektivne pokazatelje pozitivnih i pogubnih uticaja politike na stanje države, ekonomije i egzistencijalne stabilnosti građana, premise i zaključci bi mogli da se postave ovako.

Dobar program je ključ uspeha u politici.

Građani glasaju za političare koji imaju šta da ponude.

Političari koji nemaju program su gubitnici.

Isti silogizam možemo prevesti u očiglednije premise.

Opozicija nema program!

Sve stranke koje nemaju program su gubitničke.

Opozicija će izgubiti izbore!

Postoje nesumnjivi dokazi kroz istoriju da su izbore gubili svi političari koji su se politikom bavili isključivo radi ličnog bogaćenja. Broj glasova predstavlja srazmernu jednakost reputaciji u javnosti. A srazmera u vrlini predstavlja razliku između ubedljive pobede i ubedljivog poraza.

Politička scena u Srbiji ima dva svoja nejednaka pola. Na jednoj strani su Srpska napredna stranka, koja se predstavlja kao zastupnik interesa svih građana i narod koji je većinski uz naprednjake, jer na osnovu dosadašnjih rezultata i ponuđenog programa smatra da je to opcija koja može da mu osigura kvalitetniji život. Na drugoj strani je oligarhija čiji program se sastoji od borbe za interese sopstvenog profita i ličnih privilegija. Oligarhiju predstavljaju levoliberalni globalisti, kakvi su Đilas ili Šolak, i druge individue, koje narod zove tajkunima, koje su se enormno obogatile na kontraverznim poslovnim i političkim poduhvatima, na štetu države, i građana. Oni snagu vrline mere visinom prihoda, suspendujući potrebe i želje većine kao nevažnu i nepotrebnu stvar. I smatraju da su, pošto imaju neuporedivo više novca, superirorniji u odnosu na druge građane, koji žive od poštenog rada. Njihov stav je da samo bogatim ljudima, to jest njima, pripada pravo da vladaju. I to pravo promovišu i zastupaju ponižavanjem i šikaniranjem građana koji se s tim ne slažu, i imaju drugačiju viziju razvoja države i svoje budućnosti.

Ako je definicija opis suštinske prirode neke stvari, srpski oligarsi i političari koji štite njihove interese dokazali su da nemaju drugi program osim nastojanja da državne resurse iskoriste za unapređenje sopstvenog bogatstva i privilegija. A da bi zamaskirali stvarnu prirodu svog bavljenja politikom, glavne kandidate traže među nestranačkim ličnostima. Među zaboravljenim, penzionisanim vedetama bivših režima.

Istini za volju, nezavisni kandidati su najobičniji paravan. Igra senki. Mimikrija. Mamac za lakoverne. Kandidatima je dodeljena uloga startnih zečeva, koje bi zamenili pravi trkači, skriveni u zavetrini svoje nepopularnosti. Međutim, svako pravedan i čestit, neće dopustiti čak ni minimum verovatnoće da bi opozicija mogla ponuditi drugu perspektivu osim jakobinske koju su najavljivali pre samo pola godine. A činjenica je da je u prirodi oligarhije, da, kad god se njihov udeo u odlučivanju ne slaže s njihovim prethodno zacrtanim ciljevima bogaćenja, preti nemirima, neredima, uličnim sukobima i kažnjavanjem građana koji glasaju protivno njihovim interesima.

Zaslepljeni svojim žudnjama za moći i novcem, oni žive u nadobudnom uverenju da 60 odsto Srba ne glasa za njih, ne zato što vreme njihove vladavine pamte kao predvorje pakla, već zato što nemaju dovoljan intelektualni kapacitet. Oholost je jedna od glavnih odlika gramzivosti, u kojoj se građani koji drugačije misle označavaju kao neprijatelj, kao prepreka na putu do plena. To je potpuno suprotno svakoj ideji demokratije. Demokratija, smatrali su starogrčki filozofi, potiče iz verovanja da su svi ljudi jednaki i da imaju prava da slobodno odlučuju o svojoj sudbini.

Ma koliko nastojali da kandidatima iz naftalina zamaskiraju svoje stvarne planove, znam šta žele da urade od Srbije. Njihov program nastavio bi se tamo gde su stali 2012. godina. Prodali bi Telekom. Postoji jedan deo Srba koji, ne bez razloga, veruje da bi najveći teleoperater na Balkanu bio namenjen Šolaku. Prodali bi EPS. Starim ili novim Hamovićima. Kao što su prodali banke i osiguravajuća društva prodali bi poštu. Na isti način na koji su, uz provizije prodavali cementare i šećerane, rasprodali bi sve lokalne toplane, sve vodovode, kanalizaciju i pravo na prikupljanje i preradu smeća. A politiku bi sveli na stare mehanizme obmane i pljačke, usavršavane tokom dugih godina opozicione žudnje za vlašću. I za čas, Srbija bi ponovo bila vraćena na nivo između 2000. i 2012. godine. Dinar bi počeo vrtoglavo da slabi, jer bi to zahtevao tajkunski lobi. Zbog toga bi naglo opala kupovna moć građana. Time bi bio prekinut trend vraćanja ljudi u Srbiju, i ponovo bi bio podstaknut njihov odlazak u inostranstvo. Ali više ne bi odlazili kao pouzdani i cenjeni, već kao neželjeni radnici. Kao socijalni slučajevi. Činjenica je da i sada jedan broj građana pečalbu doživljava kao način za poboljšavanje svojih finansijskih potencijala. Međutim, njihov odlazak u evropske zemlje ne predstavlja dokaz da beže iz Srbije glavom bez obzira kako to prikazuje levoliberalna opozicija koja je tokom 12 godina duge vladavine stanovnike Srbije pretvorila u prosjake. Reč je o tome da su ljudi zahvaljujući boljim perspektivama promenili svoje životne imperative. Njihovi egzistencijalni zahtevi su porasli. Promenio se njihov pogled na svet. Njihova percepcija života. Do toga je došlo jer su se izmenile brojne okolnosti. Srbija je ojačala. Plate su se drastično uvećale, a uvećao se i ugled države. To što je u poslednjih nekoliko godina Srbija uspela da obezbedi zavidan međunarodni kredibilitet, njene građane kandiduje kao vrednije, kvalifikovanija i pouzdanije u odnosu na zemlje u susedstvu.

U pogledu demografskih kretanja radne snage progres jedne zemlje ima dvostruki učinak. Kada se neko društvo nalazi na dnu ekonomske lestvice njeni građani nisu zanimljiv nikom. Najmanje razvijenim ekonomijama. I mada se čini da gastarbajteri u svako doba mogu da dobiju, za Nemce, Austrijance ili Engleze nepoželjne poslove, od javne ili kućne čistoće, šoferskog zanimanja ili “ljuljanja tuđih kolevki“, to je zabluda. Građani koji dolaze iz uređene zemlje, koji ne predstavljaju kriminalnu, ili pak demografsku opasnost, imaju prednost i bolje uslove rada. Tako se desila jedna vrsta ekonomskog apsurda. Jačanje domaće privrede, odgovornosti i autoriteta države, pojačalo je cenu naših radnika i učinilo ih poželjnijim i konkurentnijima na međunarodnom tržištu rada.

Za razliku od vremena kada je kriminal bio naš jedini izvozni artikal, a država se neprestano nalazila u ulozi prosjaka, Srbija ponovo postaje industrijalizovana zemlja. Time je stvorena mogućnost da Srbi koji su svoje ekonomske šanse tražili od Norveške i Islanda preko Holandije i Nemačke, mogu da se vrate. Početkom godine objavljen je podatak da se iz inostranstva vratilo 92.000 građana.

- Fabrike su krvna slika Srbije. Otvorio sam ili položio kamen temeljac za 250 postrojenja. Ponosan sam na način na koji smo se borili sa velikim zlom kao što je korona, izgradili smo tri  bolnice. Obezbedili vakcine. Lekove. Ponosan sam na izgradnju naše infrastrukture, puteva, auto-puteva, pruga, naravno fabrika i na to što smo imali snage da pokažemo da želimo da razgovaramo sa ljudima, da želimo i možemo da ih saslušamo - rekao je početkom godine Aleksandar Vučić.

Novi Sad je primer kako se stvara ambijent za ostanak i povratak ljudi. Dovođenjem poznatih svetskih kompanija i otvaranjem fabrika za visokokvalifikovanu radnu snagu Novi Sad je postao konkurentan na nivou evropskog tržišta. Miloš Vučević nimalo nije pogrešio kada je na otvaranju Kontinenatala i Nideka rekao da Novi Sad postaje centar IT i “hajtek“ industrije i da se vraća na industrijsku mapu Evrope. U Novi Sad je za 10 godina stiglo 29 novih investicija i zaposleno 11.500 ljudi.

Preko medija, koje finansira jedan od njihovih najvećih oligarha, opozicija nedostatak svog ekonomskog programa nastoji da zamaskira kritikovanjem naprednjačkih investicija. Ne sme se zanemariti da svi mediji, a naročito televizija i internet, od svog nastanka predstavljaju tehnologije za stvaranje iluzija. Oni postoje samo s jednim ciljem da preoblikuju, falsifikuju stvarnost. Da obradom i kontekstualizacijom podataka lice zamene naličjem. Pod tom izobličavajućom lupom, sve investicije postaju ekološke bombe, a revolucija postaje neophodan ideal.

Misao Rolana Barta o umetnosti, može se primeniti na polje politike. Bart kaže:

- Ja mudrošću umetnika nazivam ne neku antičku vrlinu a još manje osrednji diskurs, već naprotiv, to moralno znanje, tu oštrinu rasuđivanja koja mu omogućava da nikada ne pomeša smisao i istinu.

Političar koji želi dobro svojoj državi i građanima, ne sme da pomeša lične interese i smisao bavljenja politikom. Niti istinu sme da zameni za ličnu korist. Aristotel i Bart bili bio u pravu što se tiče opozicije.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću