РЕЗОН Идеализам опозиционог материјализма

Пише: Милорад Бојовић

Тврдња из наслова није оксиморон. Иако наизглед нелогична, насловна мисао представља доказ изведен принципом дедукције. Аристотел је тврдио да се дедукцијом може утврдити тачна истина о свему. Идеал који представља покретачку силу главних лидера опозиције јесте њихова склоност да политику тумаче као умеће згртања материјалних богатстава.

Аристотел не би имао тежак посао када бисмо га данас задужили да постави силогизам који би објаснио политичку сцену Србије. Уважавајући објективне показатеље позитивних и погубних утицаја политике на стање државе, економије и егзистенцијалне стабилности грађана, премисе и закључци би могли да се поставе овако.

Добар програм је кључ успеха у политици.

Грађани гласају за политичаре који имају шта да понуде.

Политичари који немају програм су губитници.

Исти силогизам можемо превести у очигледније премисе.

Опозиција нема програм!

Све странке које немају програм су губитничке.

Опозиција ће изгубити изборе!

Постоје несумњиви докази кроз историју да су изборе губили сви политичари који су се политиком бавили искључиво ради личног богаћења. Број гласова представља сразмерну једнакост репутацији у јавности. А сразмера у врлини представља разлику између убедљиве победе и убедљивог пораза.

Политичка сцена у Србији има два своја неједнака пола. На једној страни су Српска напредна странка, која се представља као заступник интереса свих грађана и народ који је већински уз напредњаке, јер на основу досадашњих резултата и понуђеног програма сматра да је то опција која може да му осигура квалитетнији живот. На другој страни је олигархија чији програм се састоји од борбе за интересе сопственог профита и личних привилегија. Олигархију представљају леволиберални глобалисти, какви су Ђилас или Шолак, и друге индивидуе, које народ зове тајкунима, које су се енормно обогатиле на контраверзним пословним и политичким подухватима, на штету државе, и грађана. Они снагу врлине мере висином прихода, суспендујући потребе и жеље већине као неважну и непотребну ствар. И сматрају да су, пошто имају неупоредиво више новца, суперирорнији у односу на друге грађане, који живе од поштеног рада. Њихов став је да само богатим људима, то јест њима, припада право да владају. И то право промовишу и заступају понижавањем и шиканирањем грађана који се с тим не слажу, и имају другачију визију развоја државе и своје будућности.

Ако је дефиниција опис суштинске природе неке ствари, српски олигарси и политичари који штите њихове интересе доказали су да немају други програм осим настојања да државне ресурсе искористе за унапређење сопственог богатства и привилегија. А да би замаскирали стварну природу свог бављења политиком, главне кандидате траже међу нестраначким личностима. Међу заборављеним, пензионисаним ведетама бивших режима.

Истини за вољу, независни кандидати су најобичнији параван. Игра сенки. Мимикрија. Мамац за лаковерне. Кандидатима је додељена улога стартних зечева, које би заменили прави тркачи, скривени у заветрини своје непопуларности. Међутим, свако праведан и честит, неће допустити чак ни минимум вероватноће да би опозиција могла понудити другу перспективу осим јакобинске коју су најављивали пре само пола године. А чињеница је да је у природи олигархије, да, кад год се њихов удео у одлучивању не слаже с њиховим prеthodno зацртаним циљевима богаћења, прети немирима, нередима, уличним сукобима и кажњавањем грађана који гласају противно њиховим интересима.

Заслепљени својим жудњама за моћи и новцем, они живе у надобудном уверењу да 60 одсто Срба не гласа за њих, не зато што време њихове владавине памте као предворје пакла, већ зато што немају довољан интелектуални капацитет. Охолост је једна од главних одлика грамзивости, у којој се грађани који другачије мисле означавају као непријатељ, као препрека на путу до плена. То је потпуно супротно свакој идеји демократије. Демократија, сматрали су старогрчки филозофи, потиче из веровања да су сви људи једнаки и да имају права да слободно одлучују о својој судбини.

Ма колико настојали да кандидатима из нафталина замаскирају своје стварне планове, знам шта желе да ураде од Србије. Њихов програм наставио би се тамо где су стали 2012. година. Продали би Телеком. Постоји један део Срба који, не без разлога, верује да би највећи телеоператер на Балкану био намењен Шолаку. Продали би ЕПС. Старим или новим Хамовићима. Као што су продали банке и осигуравајућа друштва продали би пошту. На исти начин на који су, уз провизије продавали цементаре и шећеране, распродали би све локалне топлане, све водоводе, канализацију и право на прикупљање и прераду смећа. А политику би свели на старе механизме обмане и пљачке, усавршаване током дугих година опозиционе жудње за влашћу. И за час, Србија би поново била враћена на ниво између 2000. и 2012. године. Динар би почео вртоглаво да слаби, јер би то захтевао тајкунски лоби. Због тога би нагло опала куповна моћ грађана. Тиме би био прекинут тренд враћања људи у Србију, и поново би био подстакнут њихов одлазак у иностранство. Али више не би одлазили као поуздани и цењени, већ као нежељени радници. Као социјални случајеви. Чињеница је да и сада један број грађана печалбу доживљава као начин за побољшавање својих финансијских потенцијала. Међутим, њихов одлазак у европске земље не представља доказ да беже из Србије главом без обзира како то приказује леволиберална опозиција која је током 12 година дуге владавине становнике Србије претворила у просјаке. Реч је о томе да су људи захваљујући бољим перспективама променили своје животне императиве. Њихови егзистенцијални захтеви су порасли. Променио се њихов поглед на свет. Њихова перцепција живота. До тога је дошло јер су се измениле бројне околности. Србија је ојачала. Плате су се драстично увећале, а увећао се и углед државе. То што је у последњих неколико година Србија успела да обезбеди завидан међународни кредибилитет, њене грађане кандидује као вредније, квалификованија и поузданије у односу на земље у суседству.

У погледу демографских кретања радне снаге прогрес једне земље има двоструки учинак. Када се неко друштво налази на дну економске лествице њени грађани нису занимљив ником. Најмање развијеним економијама. И мада се чини да гастарбајтери у свако доба могу да добију, за Немце, Аустријанце или Енглезе непожељне послове, од јавне или кућне чистоће, шоферског занимања или “љуљања туђих колевки“, то је заблуда. Грађани који долазе из уређене земље, који не представљају криминалну, или пак демографску опасност, имају предност и боље услове рада. Тако се десила једна врста економског апсурда. Јачање домаће привреде, одговорности и ауторитета државе, појачало је цену наших радника и учинило их пожељнијим и конкурентнијима на међународном тржишту рада.

За разлику од времена када је криминал био наш једини извозни артикал, а држава се непрестано налазила у улози просјака, Србија поново постаје индустријализована земља. Тиме је створена могућност да Срби који су своје економске шансе тражили од Норвешке и Исланда преко Холандије и Немачке, могу да се врате. Почетком године објављен је податак да се из иностранства вратило 92.000 грађана.

- Фабрике су крвна слика Србије. Отворио сам или положио камен темељац за 250 постројења. Поносан сам на начин на који смо се борили са великим злом као што је корона, изградили смо три  болнице. Обезбедили вакцине. Лекове. Поносан сам на изградњу наше инфраструктуре, путева, ауто-путева, пруга, наравно фабрика и на то што смо имали снаге да покажемо да желимо да разговарамо са људима, да желимо и можемо да их саслушамо - рекао је почетком године Александар Вучић.

Нови Сад је пример како се ствара амбијент за останак и повратак људи. Довођењем познатих светских компанија и отварањем фабрика за висококвалификовану радну снагу Нови Сад је постао конкурентан на нивоу европског тржишта. Милош Вучевић нимало није погрешио када је на отварању Континенатала и Нидека рекао да Нови Сад постаје центар ИТ и “хајтек“ индустрије и да се враћа на индустријску мапу Европе. У Нови Сад је за 10 година стигло 29 нових инвестиција и запослено 11.500 људи.

Преко медија, које финансира један од њихових највећих олигарха, опозиција недостатак свог економског програма настоји да замаскира критиковањем напредњачких инвестиција. Не сме се занемарити да сви медији, а нарочито телевизија и интернет, од свог настанка представљају технологије за стварање илузија. Они постоје само с једним циљем да преобликују, фалсификују стварност. Да обрадом и контекстуализацијом података лице замене наличјем. Под том изобличавајућом лупом, све инвестиције постају еколошке бомбе, а револуција постаје неопходан идеал.

Мисао Ролана Барта о уметности, може се применити на поље политике. Барт каже:

- Ја мудрошћу уметника називам не неку античку врлину а још мање осредњи дискурс, већ напротив, то морално знање, ту оштрину расуђивања која му омогућава да никада не помеша смисао и истину.

Политичар који жели добро својој држави и грађанима, не сме да помеша личне интересе и смисао бављења политиком. Нити истину сме да замени за личну корист. Аристотел и Барт били био у праву што се тиче опозиције.

Аутор је стручњак за односе с јавношћу