Evropski paket za put do Brisela, konačnu reč daju građani

Već su se oglasili i dobro obavešteni izvori, tvrdeći da su imali uvid u radni tekst strategije, te da se u njoj navodi neophodnost potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine ne na kraju evropskog puta, kako se očekivalio,  već do kraja 2019. godine. Delegacije Beograda i Prištine pregovaraju od 2011. i za sedam godina potpisale su 44 tehnička sporazuma, koji nisu u potpunosti sprovedeni. Delegacija Beograda napustila je 16. januara tehnički dijalog i vratila se u zemlju zbog ubistva Olivera Ivanovića. Razgovori dve delegacije a tema dijaloga trebalo je bude primena ranije postignutih sporazuma,pitanje formiranja Zajednice srpskih opština, sloboda kretanja i pravosuđe. Prethodni razgovori Beograda i Prištine u Briselu održani su krajem novembra i početkom decembra 2016. godine. Ukoliko se obistine medijske spekulacije, ostaje da se vidi koje mehanizme je EU predvidela, da bi ubrzala dijalog koji je po svemu sudeći trenutno zapao u ćorsokak.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je poručio da put u Evropsku uniju vodi i preko jasnog definisanja naših granica, te da je oko takvih pitanja moguć i referendum. Ponovio je da će do aprila izaći sa svojim predlogom rešenja za Kosmet, nakon što sasluša sva mišljenja koja budu izneta tokom unutrašnjeg dijaloga, on nije precizirao šta bi bilo pitanje o kome bi građani zakoruživali za i protiv na nesposrdnom izjašnjavanju.

Za sada bi se moglo pretpostaviti da bi se pitanje rešenja kosovskog pitanja našlo u paketu sa odgovorom na pitanje da li građani žele da Srbija postane član EU, pošto je to deo procedure vezane za prijem u evropsku porodicu. No, isto tako status južne pokrajine mogao bi stići pred građane ako na dnevni red dođe promena Ustava Srbije, koji takođe zahteva referendumsko izjašnjavanje. I u dosadašnjoj debati u više navrata je isticano da bi tretman Kosova kroz preambulu mogao biti izmenjen ili Ustavom, ili donošenjem posebnog zakona o KiM, koji je inače i bio predviđen 2006. godine, kada je usvajan sada važeći najviši pravni akt Srbije.

Šta je realno(st)



Na pitanje da li će ovo biti godina raspleta vezano za problem KiM profesor Tibor Varadi odgovara: “To bi bilo lepo, ali ne mislim da je realno ”.- Ali, ne bi trebalo zaboraviti da na KiM postoji srpski živalj, sa svojim sudbinama i teškim životom, da postoje izuzetna kulturna blaga, a to se može i treba čuvati, bez obzira na to da li je Kosovo de fakto deo Srbije ili ne. Tu ne treba ublažavati zahteve ili popuštati. Srbi na Kosovu imaju pravo na svoj identitet, jezik i kulturu, čak iako KiM nije deo Srbije. Tu nema dileme, a argumentacija „da sačuvamo Kosovo” se, čini mi se, malo odvojila od realnosti.

Akademik i profesor međunarodnog prava Tibor Varadi navodi da je međunarodni sporazum uvek obavezujući, ali i podseća da “ u vezi sa KiM imamo podosta sporazuma ”. Njihova sadržina, kako kaže,  nije uvek jednosmislena i jednoznačna pa je podložna različitim interpretacijama.

-Tim sporazumima, koliko vidim, obe strane nastoje da se stvori neko rešenje, koje ne znači nedvosmisleno prihvatanje ni jedne strane, a omogućava normalni život. To nije lako i mislim da će se ti pregovori nastaviti. Ponovio bih još jedno, Srbi na Kosovu imaju pravo na svaku kulturnu autonomiju i protiv toga nema nijednog međunarodno pravnog argumenta, a da li će KiM biti član Unesko, UN... Ja mislim da se to neće rešiti brzo, kao što ni kod Kipra te stvari nisu brzo rešene- primećuje Varadi, zapitavši “ da li su onda obavezujući sporazumi kompromisno rešenje”.

-  To je cilj pravno obavezujućeg sporazuma, ali mislim da još nismo došli do sporazuma koji bi mogao da znači „e, sad smo se dogovorili”. To je podalje – zaključuje profesor Varadi. Na opasku da se kao alternativa Sporazumu u Briselu pominje  mogućnost zamrznutog sukoba, on predočava da su „zamrznuti konflikti više stvar međunarodne politike, nego prava”.

Referendumska procedura



Ukoliko se građani o KiM budu izjašnjavali na referendumu, odluku o njegovom raspisivanju doneće Narodna skupština na predlog najmanje pedeset narodnih poslanika, Vlade ili najmanje 100.000 birača. Referendum je punovažan ako na njemu glasa većina građana upisanih u birački spisak.Odluka o pitanju koje je bilo predmet izjašnjavanja na referendumu smatra se donetom ukoliko je za nju glasala većina izašlih birača i ona je obavezujuća.Kako je to propisano Ustavom, republički referendum se obavezno raspisuje radi potvrđivanja akta o promeni Ustava, ako se ta promena odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za promenu Ustava. Poslednji republički referendum održan je 28. i 29. oktobra 2006. godine, radi potvrđivanja novog Ustava Srbije.

- Postoje takve, nerešene situacije, na primer Kipar. Ponekad se međunarodna zajednica navikne da živi sa nerešenom situacijom, ali to ne bih nazvao pravnim rešenjem, nego političkim prihvatanjem jedne nerešene situacije, ako ta situacija ne proizvodi veliku štetu i sukobe. Znači, zamislivo je da se dođe do polurešene situacije, sa kojom se može neko vreme živeti. Toga je bilo u istoriji, opcija zamrznutog konflikta nije nezamisliva, ali bilo bi bolje da se dođe do rešenja, predočava Varadi.

Podvlači da je po njegovom mišljenju odvajanje KiM suprotno međunarodnom pravu, ali u ovom domenu međunarodna praksa nije u dovoljnoj meri pravna praksa.

-  Ishod zavisi od odnosa snaga. Krim, Katalonija, Kurdistan... I tu su mnogo važniji odnosi snaga, nego pravni principi. Da se vratim na suštinu: u ovom času Kosovo se, mimo međunarodnog prava odvojilo od Srbije. Istovremeno, činjenica je da KiM de fakto nije deo Srbije, tako da argumentacija da treba da sačuvamo Kosovo je takva da čovek može emotivno da je razume, ali teško je sačuvati nešto što u ovom času nije u našem posedu - upozorava Varadi. Pita šta je najmudrije u takvoj situaciji, kad KiM de fakto nije Srbija, iako to nije pravedno? “ Da li graditi odnose na de fakto stvarnosti, ili na osnovu željene stvarnosti, odgovor nije lak. Ali nekako bi trebalo imati u vidu da, pravedno ili ne, Kosovo u ovom času nije deo Srbije ”, zaključuje Varadi.

Koja forma ustavnog ili zakonskog rešenja će stići pred građana zavisiće svakako od ishoda razgovora i dogovora beogradske i prištinske strane, ali i zalaganja međunardone zajednice, odnosno SAD, EU i Rusije. Ako se ima u vidu dosadašnji odnos Vučića prema kosovskom problemu, on bi pred građane mogao izaći sa rešenjem koje bi moglo biti rezultat kompromisa sve tri strane i koje odražava realnost,  pri čemu kategorično odbacuje priznavanje nezavisnosti.  Jer, videlo se pre dve decenije da Srbija ne može rasplesti kosovski čvor zabijajući glavu u pesak. Slobodan Milošević je 1998. godine  pitao građane na referendumu da li su za učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji, iako je u suštini znao da referendumska odluka neće imati uticaj. Iako se na referendumu odazvalo  73,05 odsto građana, a protiv učešća stranih predstavnika izjasnilo čak 94,73 odsto, ishod je bio drugačiji. Usledilo je bombardovanje NATO, koje je 1999. godine završeno uvođenjem međunarodnog protektorata na KiM, a Ujedinjene nacije donele su Rezoluciju 1244 o Kosovu.

Svetlana Stanković