Европски пакет за пут до Брисела, коначну реч дају грађани

Већ су се огласили и добро обавештени извори, тврдећи да су имали увид у радни текст стратегије, те да се у њој наводи неопходност потписивања правно обавезујућег споразума Београда и Приштине не на крају европског пута, како се очекивалио,  већ до краја 2019. године. Делегације Београда и Приштине преговарају од 2011. и за седам година потписале су 44 техничка споразума, који нису у потпуности спроведени. Делегација Београда напустила је 16. јануара технички дијалог и вратила се у земљу због убиства Оливера Ивановића. Разговори две делегације а тема дијалога требало је буде примена раније постигнутих споразума,питање формирања Заједнице српских општина, слобода кретања и правосуђе. Prеthodni разговори Београда и Приштине у Бриселу одржани су крајем новембра и почетком децембра 2016. године. Уколико се обистине медијске спекулације, остаје да се види које механизме је ЕУ предвидела, да би убрзала дијалог који је по свему судећи тренутно запао у ћорсокак.

Председник Србије Александар Вучић недавно је поручио да пут у Европску унију води и преко јасног дефинисања наших граница, те да је око таквих питања могућ и референдум. Поновио је да ће до априла изаћи са својим предлогом решења за Космет, након што саслуша сва мишљења која буду изнета током унутрашњег дијалога, он није прецизирао шта би било питање о коме би грађани закоруживали за и против на неспосрдном изјашњавању.

За сада би се могло претпоставити да би се питање решења косовског питања нашло у пакету са одговором на питање да ли грађани желе да Србија постане члан ЕУ, пошто је то део процедуре везане за пријем у европску породицу. Но, исто тако статус јужне покрајине могао би стићи пред грађане ако на дневни ред дође промена Устава Србије, који такође захтева референдумско изјашњавање. И у досадашњој дебати у више наврата је истицано да би третман Косова кроз преамбулу могао бити измењен или Уставом, или доношењем посебног закона о КиМ, који је иначе и био предвиђен 2006. године, када је усвајан сада важећи највиши правни акт Србије.

Шта је реално(ст)



На питање да ли ће ово бити година расплета везано за проблем КиМ професор Тибор Варади одговара: “То би било лепо, али не мислим да је реално ”.- Али, не би требало заборавити да на КиМ постоји српски живаљ, са својим судбинама и тешким животом, да постоје изузетна културна блага, а то се може и треба чувати, без обзира на то да ли је Косово де факто део Србије или не. Ту не треба ублажавати захтеве или попуштати. Срби на Косову имају право на свој идентитет, језик и културу, чак иако КиМ није део Србије. Ту нема дилеме, а аргументација „да сачувамо Косово” се, чини ми се, мало одвојила од реалности.

Академик и професор међународног права Тибор Варади наводи да је међународни споразум увек обавезујући, али и подсећа да “ у вези са КиМ имамо подоста споразума ”. Њихова садржина, како каже,  није увек једносмислена и једнозначна па је подложна различитим интерпретацијама.

-Тим споразумима, колико видим, обе стране настоје да се створи неко решење, које не значи недвосмислено прихватање ни једне стране, а омогућава нормални живот. То није лако и мислим да ће се ти преговори наставити. Поновио бих још једно, Срби на Косову имају право на сваку културну аутономију и против тога нема ниједног међународно правног аргумента, а да ли ће КиМ бити члан Унеско, УН... Ја мислим да се то неће решити брзо, као што ни код Кипра те ствари нису брзо решене- примећује Варади, запитавши “ да ли су онда обавезујући споразуми компромисно решење”.

-  То је циљ правно обавезујућег споразума, али мислим да још нисмо дошли до споразума који би могао да значи „е, сад смо се договорили”. То је подаље – закључује професор Варади. На опаску да се као алтернатива Споразуму у Бриселу помиње  могућност замрзнутог сукоба, он предочава да су „замрзнути конфликти више ствар међународне политике, него права”.

Референдумска процедура



Уколико се грађани о КиМ буду изјашњавали на референдуму, одлуку о његовом расписивању донеће Народна скупштина на предлог најмање педесет народних посланика, Владе или најмање 100.000 бирача. Референдум је пуноважан ако на њему гласа већина грађана уписаних у бирачки списак.Одлука о питању које је било предмет изјашњавања на референдуму сматра се донетом уколико је за њу гласала већина изашлих бирача и она је обавезујућа.Како је то прописано Уставом, републички референдум се обавезно расписује ради потврђивања акта о промени Устава, ако се та промена односи на преамбулу Устава, начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену Устава. Последњи републички референдум одржан је 28. и 29. октобра 2006. године, ради потврђивања новог Устава Србије.

- Постоје такве, нерешене ситуације, на пример Кипар. Понекад се међународна заједница навикне да живи са нерешеном ситуацијом, али то не бих назвао правним решењем, него политичким прихватањем једне нерешене ситуације, ако та ситуација не производи велику штету и сукобе. Значи, замисливо је да се дође до полурешене ситуације, са којом се може неко време живети. Тога је било у историји, опција замрзнутог конфликта није незамислива, али било би боље да се дође до решења, предочава Варади.

Подвлачи да је по његовом мишљењу одвајање КиМ супротно међународном праву, али у овом домену међународна пракса није у довољној мери правна пракса.

-  Исход зависи од односа снага. Крим, Каталонија, Курдистан... И ту су много важнији односи снага, него правни принципи. Да се вратим на суштину: у овом часу Косово се, мимо међународног права одвојило од Србије. Истовремено, чињеница је да КиМ де факто није део Србије, тако да аргументација да треба да сачувамо Косово је таква да човек може емотивно да је разуме, али тешко је сачувати нешто што у овом часу није у нашем поседу - упозорава Варади. Пита шта је најмудрије у таквој ситуацији, кад КиМ де факто није Србија, иако то није праведно? “ Да ли градити односе на де факто стварности, или на основу жељене стварности, одговор није лак. Али некако би требало имати у виду да, праведно или не, Косово у овом часу није део Србије ”, закључује Варади.

Која форма уставног или законског решења ће стићи пред грађана зависиће свакако од исхода разговора и договора београдске и приштинске стране, али и залагања међунардоне заједнице, односно САД, ЕУ и Русије. Ако се има у виду досадашњи однос Вучића према косовском проблему, он би пред грађане могао изаћи са решењем које би могло бити резултат компромиса све три стране и које одражава реалност,  при чему категорично одбацује признавање независности.  Јер, видело се пре две деценије да Србија не може расплести косовски чвор забијајући главу у песак. Слободан Милошевић је 1998. године  питао грађане на референдуму да ли су за учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији, иако је у суштини знао да референдумска одлука неће имати утицај. Иако се на референдуму одазвало  73,05 одсто грађана, а против учешћа страних представника изјаснило чак 94,73 одсто, исход је био другачији. Уследило је бомбардовање НАТО, које је 1999. године завршено увођењем међународног протектората на КиМ, а Уједињене нације донеле су Резолуцију 1244 о Косову.

Светлана Станковић