Novosađani vole da uramljuju slike, sertifikate, diplome...

Premda je, kako kaže, kreativnost pokreće i održava, uplovila je u avanturu, koja je za nju značila spoj posla i zadovoljenja unutrašnje potrebe za stvaranjem. Svesna koliko ume i zna, prijavila se u Nacionalnu službu za zapošljavanje, gde je upoznata sa procesom samozapošljavanja. Prošla je obuku za preduzetnike, a potom od Grada dobila početni kapital.

– Uramljivački zanat ima bitno mesto u našem gradu – objasnila je. –  Kod mene dolaze ljudi koji vole kreativnost i umetnost i žele da oplemene prostor u kom žive. Novosađani neguju kulturu uramljivanja, nasleđenu od predaka. Ponuda u gradskim uramljivačnicama gotovo da je ista, jer imamo i zajedničke dobavljače. Jedina razlika je u stilu, prikazu slike i razmeni energije između mušterije i zanatlije i upravo ona čini da svaka radnja ovog tipa ima svoju klijentelu.

Osim umetničkih slika, sertifikata i diploma, na listi stvari koje sugrađani uramljivanjem žele da ovekoveče nalaze se najrazličitiji predmeti. Među njima su dečje čarapice, odelca sa krštenja i rođendana, oruđa i drugi predmeti za koje su osobe emotivno vezane.

– Često me iznenade ideje mušterija, ali uvek nađem rešenje – otkrila je Snežana Ćurguz za „Dnevnik”. – Jednom prilikom sam uramila bumerang, mušterijinu uspomenu sa putovanja. Potom, iscepanu košulju jednog tate, ali i sablju, nasledstvo od čukundede. U više navrata uramila sam televizor, što za muzeje, što za porodice. Najteže mi je palo da u okvir smestim fudbalski dres. S druge strane, najlakše je uramiti ulje na platnu, koje je uvek na ceni. Uložim manje truda. Nije potreban kartonski paspartu, niti zaštitno staklo.

Kako navodi Snežana Ćurguz, nabavka materijala znatno je otežana nakon perioda pandemije. Proizvođača lajsni u Srbiji ima nekoliko i zadovoljavaju potrebe zanatlija. Repromaterijal stiže mahom iz Italije i Španije, pa tako uvoz diktira ponudu.

– Najveći problem je nabavka stakla, jer u Srbiji nemamo fabrike stakla, pa ga uvozimo – napominje naša sagovornica.

Za budućnost uramljivačkog zanata naša sagovornica ne brine, jer će, kako kaže, uvek postojati institucije koje bez ovih usluga neće moći.

– Uramljivanje je zanat bez kog se i može i ne može – rekla je Snežana Ćurguz. – Građanima nisam neophodna jer uvek mogu da kupe ram u prodavnici i sami ubace sliku. Međutim, institucije poput muzeja i galerija ne mogu bez nas. Zahvaljujući tome, naš zanat će uvek živeti.

D. Klašnja